150 GODINA VALJEVSKE GIMNAZIJE (iz ličnog ugla)

150 GODINA VALJEVSKE GIMNAZIJE UVOD

Samo  da se podsetimo DRUŠTVENOG OKVIRA u kome je radila ova Gimnazija. Naravno, sve je za potrebe ovakvog načina komuniciranja apsolutno pojednostavljeno.

·         Milan Obrenović, knez Srbije (1868-1882), kralj (1882-1889)

·         Aleksandar Obrenović, kralj Srbije (1889-1903)

·         Petar I Karađorđević, kralj Srbije (1903-1918)

• Petar I Karađorđević, kralj kraljevine SHS (1918-1921)
• Aleksandar I Karađorđević, kralj kraljevine SHS/Jugoslavije (1921-1934)
• Petar II Karađorđević, kralj Jugoslavije (1941-1945)

Tito, socijalizam 1945 – 1980.

Međuvreme, socijalizam 1980 – 1990.

1990. do danas, višestranačje, uz pobunu naroda 2000, pa totalno izneveravanje nada miliona građana Srbije, pa od 2012. na vlasti oni protiv kojih su mnogi bili od 1990. do 2000.

Apsolutizam, pseudodemokratski periodi, najcrnja tiranija, nametnuti i nenametnuti ratovi, gubljenje, nenadoknadivo gubljenje stanovništva u ratovima, društveni eksperimenti tipa socijalizam, neki samoupravni socijalizam, jednopartijski pluralizam, višestranački jednopartijski sistem, sačuvaj bože, šta je ovaj narod sve preživeo.

Da li je IKADA u tih 150 godina društveno uređenje bilo uzor demokratijei slobode, retoričko pitanje?

Škola o kojoj je reč nije bila izvan vremena i prostora, morala je uglavnom da bude u skladu sa vremenom, društvenim uređenjem i svim tim nametnutim kalupima i shvatanjima.

I nikad mi neće biti jasno: društveni okvir sve sam MRAK, a ovamo 50, 100, 120, 150 godina blistavih uspeha, mesto nauke, slobode, demokratije, SVE BILO JE MUZIKA.

Da li će ikada biti napisana KRITIČKA istorija institucija koje su radile u užasnim i nehumanim društvenim uslovima?

Tačno, moralo se živeti UPRKOS SVEMU, kad bi se čekali idealni uslovi za čoveka, ne bi ni bilo čoveka, otkako je sveta i veka čovek je morao korak po korak da savlađuje nehumane Ili ne retko užasne uslove svog bivstvovanja. Niko to ne spori, ali, za ime boga, zašto niko to da ne kaže. Doduše, ponekad se spomene kako su se đaci ili profesori bunili i slično (da ostanemo na terenu školstva), ali se to nekako smandrlja i onda u nastavku o izuzetnim uspesima, nagradama, broju maturanata, istaknutim pojedincima poteklim u određenoj školi i slično. Treba zaoštriti malo stvari, treba izoštriti kriterijume: jesmo li u takvim okolnostima, sa takvim programom, u takvim prostornim i drugim uslovima stvarali poslušnike, zombije, karijeriste, potuljen podmladak koji je kasnije, tako odgojen, kako kaže Andrić, ili trpeo zulum ili ga sam činio, trećeg nije bilo.

Poslušnici, bezlične osobe, ljudi bez kičme, oportunisti, beskarakterni tipovi, protuve, lopovi, lažljivci, secikese, kriminalci, alkosi, siledžije, narkomani, zlostavljači, a, da li je u neljudskim i opskurnim uslovima, šta mislite, bilo pogodnog tla za fabrikovanje i ovakvih ljudi u našim školama, naravno u sprezi sa svim ostalim društvenim činiocima, računajući neospornu zaostalost, siromaštvo, zatucanost, mitomaniju, politikanstvo najniže vrste, nestručnost, improvizaciju, umišljenost, ponižavanje učenika, mobing nad osobljem, ošljarenje, hiljade oblika zloupotreba položaja i slično.

Samo pitam.

Kazaće se: takva su bila vremena, moralo se, veži konja gde ti gazda kaže, beganova majka ne place, ćutanje je zlato, budi neprimetan dok OVO ne prođe, ko sam ja da menjam društvo, gledam svoja posla, radim za crkavicu da preživim, pognut vrat sablja ne seče i slično, u redu, ali zašto onda kao u paralelnoj stvarnosti, o TAKVIM društvenim i psihološkim i svim drugim uslovima, u izveštajima, godišnjicama, jubilejima – NI REČI, ili tek daleka i neprepoznatljiva aluzija, efemernost, usputnica, fusnota.

Kao da je život, onaj pravi i sirovi i surovi išao drumom, a sve organizacije, institucije, društva, preduzeća i slično – šumom. Ne, sve su one bile imune na društvene zadatosti, na okolnosti, uslove, prinude i prisile, divljanja, eksperimente (kako bi rekao satiričar NAD NAŠOM DECOM), toliko su te organizacije bile jače od svega da se sada pišu ode, ditirambi, himne i pohvale nekim prohujalim, ali i sadašnjim vremenima, ali ne po principu BILO, NE POVRATILO SE, ili KO  PREŽIVI, PRIČAĆE, ne, to su lepršava sećanja, nabrajanje neverovatnih uspeha, šala komika iz, na primer, đačkih vremena, nestašluci, anegdote i postignuća, postignuća, postignuća.

Niko normalan da kaže koliko se, u skladu sa poslušničkom ideologijom, iškolovalo poslušnika, podanika, umesto samosvesnih i kritički i skeptično nastrojenih školaraca, da ostanemo samo u domenu obrazovanja i vaspitanja, koliko smo frustriranih, nezadovoljnih, u ropskom i poslušničkom duhu iškolovali generacija, ne, ni u ludilu: samo brojevi, statistika, trice i kučine. Slobodnog i dostojanstvenog čoveka skoro i da ne vidimo od zanesenosti podacima koliki smo doprinos neslobodi, autoritarizmu i sličnom dali svakoj vlasti za te silne decenije, i, što je posebno zabrinjavajuće, što dajemo SVAKOJ, pa i tekućoj i svakoj budućoj vlasti.

ГИМНАЗИЈА, А У ТЕШЊАРУ

1951 – 1966.

(ближе, раздобље 1957 – 1962)

Гимназија на Косанчића венцу,  1951- 1966, прва три прозора иза бандере доле, ту смо учили први разред;  надесно у том нивоу следе три прозора учионице где сам први пут похађао други разред;  крајњи прозори лево (виде се само два од три) у истом нивоу, иза крошњи дрвећа, учионица где сам по други пут учио други разред

Ови моји записи о Тешњару могу да укључе и моје доживљаје из периода 1957 – 1962, време мог гимназијског школовања, да сад не парадирам због тога зашто сам учио пет а не четири године. Хајдемо овако: ето, једноставно тако је било.

Ми смо 1957. године, у септембру, пошли седмицу, а можда ЧАК И ДВЕ, касније у гимназијску зграду на Косанчића венцу, у Тешњару, пошто је тада ту сниман филм РАФАЛ У НЕБО.

Снимано је у самој згради...

... као и у дворишту, лево улаз у зграду наше школе

Прво, којих се професора и наставника из тог петогодишњег периода сећам. Јова Ковачевић, директор, после једно две године директорка Вука Николић. Српски језик - Ћубана Ножица, Стевка Ђурић, Нада Симић Илић, немачки Божица Мамузић, Илија Смиљанић, Бранка Ковачевић, француски Драга Атанацковић, Лолица Пантић, латински Лепа Продановић, математика Чича Предојевић, Нада Мандић Клара, Раша Деспотовић, хемија поменути Јова и Зорица Иванов, биологија Стамен Иванов, географија Вука Вујић, Радица Павловић Васовић, историја Вера Јелић, Милица Смиљанић, Милан Трипковић, физичко Радивоје Бурмаз, Милан Терзић, Олга Блашковић, Зора Ваљаревић, Аца Обрадовић, психологија, логика, филозофија Драган Мијановић, физика Дача Давидовић, Лола Ножица, ликовно Богдан Бакић, предвојничка Чика Бирчанин, можда ћу се сетити још некога па ћу дописати.

Ово није фотографија наставничког колектива из нашег периода, мислим да је негде између 1951. и 1956,  али  на њој су неки предавачи и из периода који описујем: доле лево седи Вука Вујић, Дача Давидовић, НН професорка, Јова Ковачевић, можда Храњец, један Рус, Тараканов, Олга Говедаревић и НН. Средњи ред, лево НН наставник, Лолица Пантић, Нада Мандић Клара, Војка Протић, Каћа Сретеновић, Вера Јовановић, вероватно Деса Баскијевић, Драга Атанацковић, Радица Павловић Васовић, НН и Јордан Пантић. Горњи ред: фис Средојевић, Чика Бирчанин, (млад ко роса) Мијановић, НН лепотица, Лазић, касније предавао физичко у Н. Пурић, мајстор Бакић, послужитељ Максим Бокић, по мени највероватније  крај '55,  јер је Војка Протић дошла у основну школу Миша Дудић и предавала нама 1955/56. На фотографији нема  Ћубане, Зорице Марковић, Стаменчића,  Зоре Ваљаревић и још неких (Мамузићка, Раша Деспотовић, који су 1956. године прешли из Друге основне у Гимназију).

Има, наравно, много догађаја за тих пет година.

Дакле, те 1957. директор је био Јова Ковачевић, кога смо одмах после једно два месеца У СУСРЕТУ  ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ имали прилику да упознамо нас једно седам – осам мушкића из ПЕТОГ разреда. (После две године прешло се на систем од првог до четвртог, до 1959/60. то је било од петог до осмог. И, да, тада се наша школа звала Виша мешовита гимназија). Позову нас неколико код директора Јове, мене, Рашу Лемановог, Вељу Брмботу, Лазића Белотрепана, Савића Дебелог, Ђола Кифлу, Чеду Асановића, вероватно Грбића Коња, можда је био још неко, са образложењем да смо ми ТРУЛА ЈАБУКА у здравом телу нашег одељења и да нам се мора очитати лекција. Ми ћутимо сви, осим Ђола Кифле, који је после Јовиних неколико реченица, узео банку, како се то каже, и почео тираду о томе како постоје закони, прописи, како не може то тек тако да се оптужују ученици, како ово, како оно. Углавном, Јова је мислио да нас је довољно застрашио самим тим што смо ПОЗВАНИ КОД, БОГ ТЕ, ДИРЕКТОРА, ми смо, охрабрени Ђоловим наступом, мислили да и ми нисмо мутави, тек ствар је како – тако легла, до следеће прилике. А следећих прилика било је напретек. Наиме, психолошко образложење, бар мог понашања и мени сличних, дао сам у посту ПРАВДА ЗА МЕНЕ И СЛИЧНЕ, који је тренутно невидљив, одломак из истог дат је под насловом поста ВАЉЕВСКА ГИМНАЗИЈА КАО ОСНОВНА ШКОЛА 1951- 1966. Ту нисам детаљисао о сопственим испадима, сада је прилика. Седимо  у првој клупи, до прозора, ја први, Раша Леманов у средини и Ђоле Кифла до прозора. Историју нам предаје Милица Смиљанић, тек стигла са факултета. У средини нема клупа, има само једна у дну, као и један ред клупа до врата.  Седе лепотице Нада Обрадовић, Весна Кончар, Каћа Пајић, Биљана Митровић и друге, наравно, хајде, Бошко, ПОКАЖИ ШТА ЗНАШ! Крене поменута професорка од нашег реда у дубину учионице, ја близу њених НОГУ залајем и најбрже што могу окренем се по систему НИ ЛУК ЈЕО НИТИ МИРИСАО. Она се мало штрецне, погледа према мени, одакле би рекла да је чула неке неартикулисане звуке, ја мртав 'ладан, покажем палцем на Рашу, Раша ИСТО ТАКОЂЕ на Ђола, Ђоле устаје, отвара прозор и још мртвији 'ладнији каже ШИБЕ и затвори пенџер.

Друга моја будалаштина, код исте професорке, сад се ја, ко зна зашто, нашао у претпоследњој клупи до врата, и почне по разреду да се баца, од клупе до клупе, нека БЕРЕТКА. Стигне она до мене, ја учиним све као да је сакријем у клупу, а одмах је, извежбаним покретом, другом руком спроведем до клупе иза, кад се залети Милица да већ једном прекине ту глупу игру и, пошто ја и даље држим обе руке у клупи, дубоко, устреми се право према мени да узме ту беретку. Наравно, беретка је већ одавно, сада из руке у руку, отишла далеко, далеко одатле, али ја, као, не дам беретку, она посегне за мојим рукама, ја и даље не дам то што под клупом „држим“ у рукама, а не држим ништа, и одједном, ја се, као предајем: ДОБРО УЗМИТЕ, кад у клупи осим бедне моје школске торбице, и после помне провере, нема ничега. Ама права циркуска тачка, Боле мађионичар, нема шта. НЕМАМ КОМЕНТАР на ове своје лудости.

Предаје Чупаревић из српског о Вуку и мало – мало повезује Вука и народни ФОЛКЛОР. Ја не чујем оно народни, али ова изузетна памет схвата да се ВУК БАВИО ИГРАЊЕМ У ФОЛКЛОРУ, и ако нисам био  десет пута нисам ниједном  у напасти да дигнем руку и да питам Чупаревића: ОТКУД ВУК ДА ИГРА У ФОЛКЛОРУ, КАД ЈЕ БИО СА СКВРЧЕНОМ НОГОМ, НОСИО ШТУЛУ СКОРО ЦЕЛОГ ЖИВОТА. Некад је срећа кад не добијеш прилику да изнесеш неку своју будаласту мисао, дај боже да ме тад не би прозвали Боле Штула, таква су деца – безобразна да се то не може описати.

Тада су се учионице грејале на пећи. За време једног одмора у то зимско доба, скупимо се ми, углавном, дечаци, око пећи која букти ли букти. И, то би било све нормално да се мени у џепу није нашла ГУМИЦА, и ја, уз разговор, шалу комику, што би се рекло, све време трљам ту гумицу о врелу горњу плочу фурунице. Заврши се одмор, затворише се прозори, уђе већ помињани Чупаревић, кад да видиш тек тад РЕЗУЛТАТЕ МОГ МИНУЛОГ РАДА. У учионици се осети тако јак смрад од запаљене гуме, све тежи и тежи, још мало неиздржљив, ЧУПКО хитро издаје наређења да се сви прозори отворе, девојчице посебно од муке кашљу, сви се питају одакле овај ужасан смрад. Ја, АПСОЛУТНО НЕСВЕСТАН ДА ЈЕ СВЕМУ УЗРОК УПРАВО МОЈА СКОРО ПОТРОШЕНА ГУМИЦА  КОЈУ САМ ТРЉАО ПО ПЛОТНИ, питам се гласно, негодујем, буним се, размишљам о могућем узроку, док ми као гром из ведра неба не сину цела истина: ПА ТО ЈЕ, БОШКО, ОД ТВОГ ЗЕЗАЊА НА ПЛОТНИ! Ћутим, наравно, после овог просветљења, скоро сам престао да се и ја било шта гласно питам, али чујем јасно ЧУПКОВО упозорење, пошто је и он утврдио да овакав смрад може доћи само од ђачке гумице бачене у пећ: ХАЈДЕ НЕКА СЕ ЈАВИ КО ЈЕ ОВО УРАДИО, НЕЋЕМО МУ НИШТА. Ломим се ја, ломим, па се сломим и кажем како сам ја потпуно несвесно кривац за све, мислим да нисам тада  прошао са казном, професор човек од речи.

Још доживљаја са ЧУПКОМ, како смо га између себе звали. Имали ми некакав домаћи задатак и ја га нисам урадио, сад немам појма да ли ми је то био манир, али не знам да ли ће ми било ко поверовати: ЈА СЕ НЕ СЕЋАМ, НАЈОЗБИЉНИЈЕ, ДА САМ КОД КУЋЕ, БАР У ГИМНАЗИЈИ, ИКАДА ИШТА УЧИО, ИКАДА! И тако, проверавајући ко је написао домаћи, Чупко дође и до мене, ја, какав сам фин и поштен, слагах да сам написао, али да сам заборавио код куће. – Дете, дете, (његов начина обраћања ђацима) где станујеш. Ја рекох да станујем у близини, ни сто педесет метара, он ме посла да донесем тај написани задатак. Ја к'о без душе отрчим кући, хитро смандрљам некакав саставчић и кренем назад. Тада се писало пером и мастилом, а ја да не бих размазао мастило све време до школе држим та два листа отворена, да се осуши, кад ОДЈЕДНОМ ПОЧЕ КИШИЦА, док сам ја окренуо свеску са корицама на горе, штета је већ била учињена: кишне капи су на безброј места размазале свеже мастило и, мада очајан, ипак решим да професору такве листове потурим као јуче написан задатак. Чупко је одмах открио превару, али колико он говори да сам САД написао задатак, толико се ја не дам доћи, ово је написано јуче, немам појма како је ствар завршена, углавном понекад кад хоћеш да превариш и небо се завери против тебе, нема на свету правде па то ти је!

На крају године, за дивно чудо, ја који нисам знао математику, уопше не паднем ни из једног предмета. Што се тиче математике, тројку (тада је двојка била непрелазна) заслужим на математици тако што сам седео у првој клупи до врата, на тим часовима. ЧИЧА ПРЕДОЈЕВИЋ, тако смо математичара звали, волео је више од свега да ПОСЛЕ ЊЕГОВЕ ПОСЛЕДЊЕ ИСПИСАНЕ БРОЈКЕ НА ПОТПУНО ПОПУЊЕНОЈ ТАБЛИ, ЗА ДВЕ СЕКУНДЕ ВИДИ ОБРИСАНУ ТАБЛУ. Није био најјаснији овај његов манир, али то је мени омогућило да зарадим позитивне поене у његовим очима: како он оставља сунђер, нас неколико скачемо, у 90% случајева ја сам био најбржи и ето мене са тројком на крају године! Али зато понављају Ђоле Кифла, Лале Дивнић, да поменем од њих седморо – осморо само оне које сам запамтио.

Те године у пролеће, дакле 1958, ишли смо на марш, цела школа, у Рајковић, о чему сам писао у посту ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ.

Кад смо ми били први, четврти разред су били они који су 1939. годиште, међу њима Влада Урошевић, Миша Срећковић, Драган(?) Бебић, Миодраг Новаковић, Ладавец Џонс, Гудоња, као и Матија Бећковић, Бранислав Крца Ракић, а разред иза Мики Јевремовић, Согла Вишић, Жика Цврцин, Мома Станишић, Шаја Ђокић, Миле Бамбек Обрадовић, Џоковић... Ми тада, наравно, нисмо знали ко ће шта постати, да смо знали, баш бисмо више обратили пажњу на многе од њих, тако да смо углавном били упућени само на своју генерацију, а као кроз маглу се сећам да сам у школи тада чешће виђао Гудоњу, Владику Џонса, Перу Ковачевића, Вишеславу Николић, Јелену Нинковић, ове две запамтио сам по учешћу на школским приредбама, прва лепо рецитовала, друга, Јелена, певала као славуј. Микија Јевремовића смо знали такође са приредаба, поменуо сам његов дует са Каћом Пајић, кад сам писао о маршу у Рајковић.

За талентованог писца у то време у нашој школи важио је Крца Ракић, а његовом оптимизму и свестраности дивио се и сам Матија, то смо сазнали неколико деценија касније , када је, како се каже, принц наше поезије рекао, додуше није именовао, како је у Гимназији тада сусрео невероватног занесењака. Занимљиво је то, можда чак занимљивије од саме те опаске, како је Матија нагласио да понекад и тада, после педесет година повремено сусретне тог некадашњег дечка СА ИСТИМ ОПТИМИСТИЧКИМ СХВАТАЊЕМ ЖИВОТА. Крца је носио кроз двориште неки папир за који се знало да је на њему исписана огромна песма – поема тада познатој лепотици и песникињи Марици Бежановској. Нисам имао прилику да видим тај рад, али касније сам наишао на једну песму делимично римовану, која би могла да буде та чувена Крцина љубавна похвала, на неки начин претеча Матијине поеме „Вера Павладољска“.

Бранислав Крца Ракић:

ПИСМО ТВОЈОЈ ОДСУТНОСТИ

Лепа си

Као ненаписана песма,

Као неизговорена реч

Да знају девојке шта им у сну спремам

Док јурим млад и леп ту испод срца запаљен

Ја стабла рушим шуме на порок навађам

Поглед ми нероткиње лечи и вино опија

Док јурим млад и леп ту испод срца запаљен

Изгорећу све што ми на пут стане

Једном за свагда сваком треба рећи

Да се из свога чела не може побећи

И после потопа кад се осмех оспе

Хитац изнутра снагу ће да врати

Небу ће гордом подићи колена

И саме звезде дићи ће вратове

Док јурим млад и леп и скупљам сватове:

Тако се осећам данас кад нема више поплава које ће ме неспремног срести, кад нема више стрампутица које ће ме песмом завести, кад нема више шипарица којима се нећу у срце увући, кад нема више ветрова с којима се не могу успешно тући... и тако даље, још пет пута оволико поетског текста, Напред, 1954. године.

Такође, како се каже, гласовит је био Крцин састав под насловом О, ПРОКЛЕТА ДА СИ АНА МАРИЈА ПЈЕРАНЂЕЛИ, на линији тада познате приче како је Џемс Дин намерно отишао у смрт јер га, наводно, Ана Марија  није хтела! Тај рад смо знали само по наслову, причало се то међу ђацима у дворишту, али је Крца после година и година у Политици Експрес, где је био новинар, објавио ту „оптужницу“.

Шести, садашњи други, разред је са више догађаја. Хајде да почнемо од Богдана Бакића, нашег разредног. Као што би требало да буде познато, он је у то време важио за најзначајнијег сликара у граду. У клубу наше школе налазила се огромна слика у раду, очигледна наруџбина, мислим да је реч о неком македонском граду, Титовом Велесу највероватније. Посебно је занимљиво то што сам целе те школске године био изузетно активан у ликовној секцији. Мајстор Бакић, тако смо га звали, био је више него задовољан мојим умећем ЦРТАЊА, мада је говорио да у својој пракси није наишао ни на једног доброг цртача а да има тако очајан рукопис као ја. Чак је у својим похвалама мом таленту почео да ме назива АКАДЕМСКИ СЛИКАР. Међутим, додатно га је збуњивало што ја нисам имао никавог смисла за употребу боја, једноставно, антиталенат на квадрат. Видевши то, мало је успорио са мојим титулисањем, али сам у то време направио неколико успелих дела, а занимљиво је да ме је једном, на секцији, мајстор портретисао из профила, тај његов цртеж временом смо у нашој кућици изгубили. Успут, прилично смо се разочарали на крају године кад су сви наши цртежи из редовне наставе завршили НА ШКОЛСКОМ ЂУБРЕТУ, до ђачког клозета, стотине и стотине цртежа и слика ветар је немилосрдно разносио по целом школском дворишту, бар да су нам дали, као понекад свеске писмених задатака из српског, да та своја дела понесемо са собом на крају године.

школско двориште, један део

Мајстор ме је неком приликом одбранио од Максе послужитеља који ме је јурио по дворишту да ме бије, пошто је видео да сам га нацртао, јер ми смо ликовну секцију углавном имали у учионици до послужитељског стана у приземљу.

Такође, Мајстор ми је открио чији се цртеж у тушу налази у наставничкој канцеларији. Наиме, на веома истакнутом месту у поменутој канцеларији био је цртеж, тушем, младића у морнарској мајици, са кратком брадом, испоставило се да је то рад Љубе Поповића, тада већ можда постдипломца у Београду. Колико знам, тај цртеж је изгубљен приликом пресељења Гимназије, 1966. поново у своју праву зграду у улици Вука Караџића..

Немачки са Божицом Мамузић је посебна прича.

Нисам био лош из немачког, али сам и ту знао само оно што сам научио у школи. Занимљиво, Мамузићка нам је предавала можда једну, можда две године у основној. Ту нам је једне године предавала Олга Боснић, коју сам ја много волео, била је префињена, лепа, нежна, и, то сам посебно приметио, имала је на једној руци, на венама до шаке, велики ожиљак, касније сам размишљао да ли је то она некада секла вене. Још једна професорка немачког нам је предавала, у осмом разреду, била је из Хрватске, сва је била , како се каже, на ноте, мени је било необично када сам од ње чуо, уместо поштовање, облик: ПОШТИВАЊЕ. Још је било необично да је неколико пута покушала да уговори да њен супруг дође на тениски терен на Пећини и игра са нама, који смо тада почињали.

Но, да се вратим на Мамузићку. Она је, дакле, знала да нисам неки дудук из њеног предмета, али сам једном замало награбао. Наиме, она је отишла до једне клупе испод оне где сам ја седео, и држала је уџбеник иза леђа, отворен на страници где је била слика неког града. Ја се окренем тако да подробно разгледам ту слику, АЛИ КАКО ЈЕ ЦЕО УЏБЕНИК БИО У ВИСИНИ ЊЕНОГ ПРОДУЖЕТКА ЛЕЂА, она се нагло окренула и помислила да ја не гледам у уџбеник него на одређен део њеног тела. Пусти неспоразум! (Што би рекао Б. Црнчевић: Жртви је свеједно да ли је жртва нечијег споразума или неког неспоразума). И, онако изнервирана, пожелела је да ме некако казни. „Речник“, подвикну, мислећи на речник који смо ми, хм – како ко! имали, писан руком и везан за сваку лекцију. Пошто, наравно, нисам имао речник, она узе од неке девојчице и поче да решета. Брат брату је набројала једно педесетак речи, уз мој одговор да не знам и мислила је да до краја испитивања нећу знати ниједну, али, како рекох, код педесете, на њено: како се каже концентрациони логор, ја зауставим целу ствар и тријумфално кажем: дер Концентрионслагер, него како, нисам тотална незналица. У наставку, све као до логора, ниједну реч више нисам знао.

Други случај са истом професорком.

Дођу код породице Аћимов неке две Источне Немице и немам појма како сам се у граду и ја нашао с њима, шетали смо, причали (наравно, могло се рећи, да су ме ЗАБОЛЕЛЕ РУКЕ И ГРЛО од тог споразумевања), али све у свему остао сам жив, чак сам добио и адресу једне од њих, и данас се сећам: Монника (два Н) Шатшнајдер, Ломатцер Штрасе 110, Ризе Елба, ДДР.

Међутим, велеобрт је у томе што сам ја тај дан поподне у школи, из истог тог немачког, не у вези са речником, добио НЕДОВОЉНУ оцену, поводом ко зна сад чега. Ето, човек изигравао како – тако успешног туристичког водича, а исти дан награбусио из тог предмета, ако то није иронија, ја не знам шта је!

Познате лепотице Гимназије у то време су биле Нада Сарић, Вера Даничић, Љубинка Љуба Поповић, већ помињана Вишеслава (Викра) Николић, Вера Павладољска, Смиљка Кнежевић, Биљана Митровић, поменута Марица, и још многе, многе друге.

Ћубана нам је предавала српски, али ја тај предмет нисам нешто посебно волео. Није помогло ни то што су се о поменутој причале бајке типа како она учини да се тај предмет заволи, да су њена предавања чудо, не могу да грешим душу, био је више него очигледан њен напор, њена преданост, посвећеност, само највероватније ја сам тада имао ко зна каква интересовања, нисам у току и основног и средњошколског школовања поштено прочитао ни двадесет књига, срамота, али тако је.   

Али зато сам покушавао да неким својим бургијама надокнадим све што нисам читао ни знао, те тако једном кад смо за писмени добили тему ПАРАЛЕЛА ЂУРА – БРАНКО, ја нацртам једног од поменутих, па испод напишем једну строфу из опуса дотичног, онда испод преко целог листа две паралелне линије, а онда опет цртеж другог, па једну строфу тод писца. Смандрљам ја то за десетак минута, док су се други још презнојавали како да почну, склопим свеску и изађем. Први који је после петнаестак минута изашао, саопшти ми да сам добио ЧЕТИРИ МИНУС, уз Ћубанин коментар да се  нисам баш нешто потрудио око ЦРТЕЖА. Може се рећи, сад као куриозитет, да сам ја НА СРПСКОМ ОЦЕЊИВАН ИЗ ЛИКОВНОГ, о, зар се и то може, може свашта кад је оваква замлата, као ја, у питању!

Географију је предавала Радица. И ту сам продавао своје форе, то је нешто јаче од мене. Не зна се ко је ту први почео, она мене да тужака кад год сретне оца испред нашег дворишта, а виђала га је често пошто је становала двадесетак метара ниже, или сам ја својим кретенлуцима први повукао ногу.  Наиме, хтео сам да будем духовит у свакој могућој секунди не бих ли био запажен од девојчица. Те тако, нисам могао ништа нормално да радим ни на географији. Један пример: ја на табли, испред карте света, Радица каже да говорим о нечем у вези са ТУРСКОМ. Ја леву руку и шаку са кажипрстом ставим ИЗА ЛЕЂА, да она не види од катедре, тачно на Турску и десном, слободном, одем на КАНАДУ и почнем да причам, отприлике: ТУРСКА СЕ НАЛАЗИ..., док она најозбиљније, гледајући на моју руку над Канадом, каже да ја изгледа и НЕ ЗНАМ где је Турска, на шта, што би деца рекла, ОВАЈ БИЗМАРК од мене полако се одмота, држећи већ постављен прст на Турској и славодобитно одговара: МИСЛИТЕ, НИЈЕ ОВДЕ, на шта она сигурно спрема још једну оптужбу на рачун МАЈСТОРОВОГ, како је нашег оца ословљавала, спадала (једина моја одбрана од свега: тужибаба Јеца уловила зеца, свима по ребарце а Јеци гованце!). Нисам само ја Радици приређивао свашта на часовима. Седимо на њеном часу у клупи први Веља Брмбота, у средини ја, до прозора вероватно Раша Леманов. Веља у једном тренутку затражи да му пружим леву руку, ја на невиђено испружим, он узме И НОЖИЋЕМ ЗАСЕЧЕ У ЗГЛОБУ ШАКЕ ЈЕДНО ЦЕНТИМЕТАР И НЕШТО, тако да одмах почне крв, Радица са катедре угледа разјапљену не малу рану коју Веља још више развлачи уз речи: ШТА ЈЕ, НИШТА МАЛА ПОСЕКОТИНА, док Радица хвата ваздух и хоће, бог и душа, да се простре колико је дуга. И ето, нисам само ја био блескаст, само није нечија уврнутост морала баш да се демонстрира на мојој руци, кад год погледам тај ожиљак, сетим се те сцене, МНОГА ГЛУПОСТ ЗАБОРАВА НЕМА.

Да ли сам ја био заразан као лош пример, тек мојим стопама на географији крене Раша Леманов, иначе озбиљан дечко, те на питање о Панонском мору да одговор као кад би се клинци зезали између себе: КО ЗНА КАД САДА ГДЕ ЈЕ ТУ ВОЈВОДИНА, БИЛА НЕКА ВЕЛИКА ВОДА, НАЗОВИМО ЈЕ МОРЕ, ЈЕДНОГ ДАНА КО ЗНА ИЗ КОГ РАЗЛОГА СТВАР НАЧИСТО ПУКНЕ, МИСЛИМ НАПРАВИ СЕ НЕКИ ОТВОР КРОЗ ЂЕРДАП И СВА ТА ВОДУРИНА ОТЕЧЕ У ЦРНО МОРЕ, ТЕ ТАКО, НЕМА ВИШЕ МОРА, ОСТАДЕ ЗЕМЉА КАСНИЈЕ НАЗВАНА ВОЈВОДИНА. -  Немој седати одмах, на то ће Радица, да не би треснуо о олајисани патос, али иди лепо на место, СЕДИ – НЕДОВОЉАН ДВА!

Савић Дебели се није још показао у правом светлу, али се већ назиру обриси онога који ће, бар у мојим очима, бити ненадмашан у завитлавању професора, по свему што је он касније радио, ја сам био нешто као журнал пред праву филмску пројекцију. 

Историју је предавао Јован Апостоловић. Једном је дошао на час прилично љут. Из његових објашњења закључили смо да је њега и његовог унука Савић видео у парку на Јадру и, по Јовану, смејао се нешто неприлично на рачун њих двојице. Професор је инсистирао на Савићевом неваспитању, безобразлуку и слично и онда је прозвао, гле случајности, баш Дебелог. Пре овога треба рећи да смо претходни час учили о МАРИЈИ КРВАВОЈ, али је профа нагласио да то није битно и да НЕ МОРАМО ТУ ЛЕКЦИЈУ ДА ЗНАМО, НЕЋЕ ПИТАТИ, није ништа важно. Кад је прозвао Савића, Апостоловић је рекао да сав тај безобразлук неће утицати на објективност при оцењивању и слично, а онда је поставио питање: АДЕ, АДЕ (прескакао је често Ј), АДЕ О МАРИЈИ КРВАВОЈ. Ми жагоримо, а Дебели устаје са следећим речима, које није чуо само онај ко није хтео да их чује: МАРИЈА КРВАВА КРВАВО ТИ СУНЦЕ ЈЕБЕМ. Да ли треба да кажем какву је оцену добио и, још значајније, ДО КРАЈА ЗАДРЖАО?

Негде у пролеће, сад не знам тачно април, мај, кад смо се враћали са марша целе школе у Горњу Каменицу, ја направим неслану шалу са биологичаром Стаменом, који испадне смешан пред свима, али ми кроз зубе запрети да ћу ја то добро запамтити. Ја дигнем руке од биологије, помирим се са двојком, непрелазном, ближе о томе у запису ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ други део. Хоћу рећи, полако али сигурно придружујем се Дебелом, који је пре ОТПИСАНИХ, већ скоро отписан, само се чека које ће нам се још двојчице накарикати. Не сећам се њему, али, по свему нашло се довољно ПРИДРУЖЕНИХ ЧЛАНОВА тој непрелазној из историје, а о мом коначном резултату дајем подробнији извештај.

Мене је стрефила већ од пре полугодишта слаба из МАТЕМАТИКЕ. Ево и како: већ се сећате како сам у петом зарадио прелазну јер сам био углавном најбржи У БРИСАЊУ ТАБЛЕ, али, што ти је конкуренција: ошацују, како се то жаргонски каже, мангупи око мене да такво, хм ЗНАЊЕ математике даје одличан резултат, ПА ТИ ПРВА СЕДИШТА У ДВЕ ПРВЕ КЛУПЕ У ШЕСТОМ ЗАУЗМУ НЕКИ ДРУГИ ИЗ РАЗРЕДА. Већ тада сам видео да ми се лоше пише, али човек увек гаји неку наду, међутим овде од наде ништа није било, из математике – слаба! То је код мене ДРУГА СИГУРНА СЛАБА. Тражимо трећу, али ју је већ нашао поменути АПОСТОЛОВИЋ, ваљда је некако повезао мене и Дебелог, да смо као неки пајтоси у глупирању и: ЕТО ТРЕЋЕ МЕНИ, хвала је милом богу, за крај. Кад је три, имаш шансе на наставничком већу да ти једну поправе, али је ДРАГА АТАНАЦКОВИЋ развејала све моје наде: УЗАЛУД БЕХУ СВЕ НАДЕ МОЈЕ... та МЕЂУГРАДСКА песма није везана за неку љубавну тематику, специјално, први пут откривам - то је кад је Драга мени из француског,  како кажу деца, ЗАЛЕПАЧИЛА негативну и од тада је актуелна песма о којој сам малопре говорио. И тако, са четири комада ја, Савић не знам тачно, али ДОВОЉНО да и он понавља, изгубисмо корак са генерацијом, ја сам се тешио да сам ТЕК ТАД НА СВОМЕ, ПОШТО САМ БИО ГОДИНУ ДАНА МЛАЂИ ОД СВИХ, појма немам што су ме раније дали у школу, ваљда да бар један део дана моји знају ГДЕ САМ.

Нисмо у овом сосу били Дебели и ја сами, било је још неколико ђака, али не знам да ли је то нека олакшавајућа околност, за наше родитеље или, пак, утешна за нас лично.

О маршу у Горњу Каменицу, који се десио у пролеће 1959. године, дакле у том, шестом, разреду, писао сам, како сам рекао, у одељку ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ ДВА.

GIMNAZIJSKI MARŠEVI

Izgleda da je prvi marš valjevskih gimnazijalaca, cele škole, održan u proleće 1958. godine u Rajković, ja - bio. Koliko se sećam, održano je još nekoliko njih, u Valjevsku Kamenicu 1959, možda iste godine u jesen u Brankovinu ili Mionicu, a možda je Mionica bila 1960, ako se uopšte išlo u Mionicu. Međutim, siguran sam da je 1961. marš bio u Leskovice, u proleće, a 1962. sto posto u Dračić, i tada ja bio. Pitanje, otkud ja na maršu iz školske 1957/58, kao i onom iz 1961/62, alo, zar to nije pet  školskih godina. Nema greške, JA PONAVLJ’O!.

Naravno, nisam se trudio nešto posebno da pamtim iz tog perioda, ovde ću izneti nekoliko detalja koji su mi ostali u sećanju. A vi biste jelte pamtili mnogo odande gde me nešto nisu voleli profesori, pogledati prethodni pasus.

Moram, ne da mi đavo, da napravim još jednu digresiju, kad već spomenuh izraz NISU ME VOLELI PROFESORI.

Budi majka sina rano ujutru i kaže mu: Ajde, sine, moraš u školu. Ali, mama, meni se u školu ne ide, grozno mi je. Znam, čedo, ali mora se. Mama, pa mene mrze profesori, tetkice mi prave takve zvrčke na svakom koraku, a nijedan đak ne može očima da me vidi. Razumem, dušo moja, ali moraš, šta ćeš, pa ti si DIREKTOR!

Sad mi zvuči pomalo bizarno, ali izgleda da smo stvarno išli PEŠKE do svih navedenih mesta, a često je to bilo i po dvadesetak kilometara. To su bile generacije, tad se tek pokazalo kakvu snagu daju Trumanova jaja, naše glavno posleratno jelo.

Sa marša u Rajković, kako rekoh u proleće 1958, pamtim samo da smo besomučno igrali fudbala na terenu, Raša Lemanov, Čeda Asanović, Savić Debeli, Velja Brmbota, Pera Petronić Picika, Miladin iz Brđana, verovatno je bio i Đole Kifla, ali on je više voleo boks i često je u dvorište škole na Kosančićevom vencu donosio dva para rukavica, pa izvol’te.

Još se sećam da je na priredbi, igralištu iza školske zgrade, pevao Miki Jevremović sa Kaćom Pajić duet, sto posto sam siguran da ih je pripremao Mijanović.

Miki: Marice, dođi u barčicu

na more ćemo poći

Kaća: Ja s tobom neću doći

jer mene varaš ti

(sad jedan dijalog koji nisam zapamtio,pa)

Miki: Pozvaću malu Katicu

i s njom podelit’ sreću

Kaća: Dopustit’ to ti neću

jer tebe volim ja

All together: I tika taka tik

(pa zaboravio, ali se spominje srce)

i tika taka tik čak i ono (srce) zna

kako žarko znam ljubit’ ja u maloj barci,

u maloj barci, u maloj barci ĆEŠ MI DOĆ!

(Što bi neko rekao: Naježio sam se!)

E, sad, u glavi mi se mota i drugi duo, najverovatnije su i oni nastupali, Biljana Mitrović i Zdravko Zale Prodanović, brat Gordane Prodanović, ona tada još u osnovnoj školi.

Ovde je vrlo teško oporavisati ko je šta pevao, ali ovo su otprilike reči (pa vi raspoređujte, po logici. Isto kao kad je jedan napisao prijatelju pismo, pa pošto nije baš najbolje stajao sa interpunkcijom, ostavi ceo tekst bez ijednog znaka, ali zato na kraju pisma stavi jedno tačaka komada deset, toliko zapeta, pet znakova uzvika, dve dvotačke, dve tačke i zapete, jedan znak pitanja i doda u P. S. Nestojim baš najbolje, sovim turi de.? treba ovo znaka što sam ti stavio! sve naj: bolje)

Zbog čega je Pepito tužan

ja ću vam reć’

Pepita ga je odbila

i neće ga već

Preterala je mlada

sad u ponosu svom

i zato pod prozorom

njenim peva on:

O o o, o Pepita srca mog

O, o, o, o Pepta srca mog,

O, Pepita, Pepita de Majorka

znaj da nije varka

moja ljubav žarka

O, Pepita, Pepita de Majorka

otvori mi prozor

i poljubac mi daj!

Samo sam toliko zapamtio, a kako se stvar završila, nemamo pojma!

ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ 2

 fotografija sa barjaktarom Bobom Mrazom - lepotica nama levo je Žugić, mislim da se zvala Ljubica, zvali su je i Crnogorka, njen brat Bata je učio Gimnaziju, kao i mlađa sestra. U pozadini se nazire Ćesarević, od Ćesarevića iz ulice kneza Miloša, između Bobe i devojke desno. Inače skoro sam siguran da je marš bio u maju 1959, učestvovao sam na njemu, tada su završni razred bili Sogla, Moma Stanišić, Miki Varteks, treći razred generacija 1941, Žugićka je bila ta generacija, kao i Ćesarević, mi smo bili drugi razred, Boba, ovoliki završavao PRVI razred, napredno dete. Tadašnji đak, bokser, kasnije profesor, bio je Mirko Milošević, inače sjajan i perspektivan bokser. Visoki momak desno skoro izvan reda je Dragan Pavlić, harmonikaš, tada učenik trećeg razreda. Zaboravih najvažnije možda - MARŠ U VALJEVSKU KAMENICU!
Кад сам летимично прегледао извештај о стогодишњици Гимназије, нигде нисам наишао на податак да је маршева било у  неком другом раздобљу осим од 1958. у Рајковићу до 1962. у Драчићу. Или им се све то смучило са нашом генерацијом, или су изгубили ентузијазам, није битно, у сваком случају кад пишем о гимназијским маршевима, дај боже да својим сећањима не обухватам у потпуности ту појаву.

 Елем, у првом наставку описао сам бледо и у одломцима одломака марш у Рајковићу, пошто ми је само толико остало у сећању
Колико се сећам, после Рајковића ишли смо, у пролеће 1959. у Горњу Каменицу. Наравно да су ми одатле у сећању остале само две – три слике. Једна је како сам тада слушао необавезно певање Микија Вартекса, негде у природи, у близини основне школе на брду, од нас удаљене стотинак метара одакле је допирао његов тенор, звучан, јак, диван. Поред њега су били, а ми их нисмо видели, само смо видели кад су прошли, Мома Станишић, Миле Бамбек, вероватно Жика Цврцин, сигурно Вишић Согла, мало, како то народ каже, наћефлеисан и други из генерације тадашњих матураната.

U prvom redu u belom mantilu levo, đak Milan Jovanović, generacija upisana 1957, bio u našem odeljenju, ubrzo izabran za nekog rukovodioca u podmlatku Saveza komunista. Do njega Vuka Nikolić, direktorka Gimnazije, do Vuke Čika Birčanin, pa Jordan Pantić i sasvim desno Jovan Apostolović, nastavno osoblje. To je fotos možda sa marša u Kamenicu, maj 1959. Kad smo se vratili, ŠOK - čuli smo da je Milan UMRO, za ta tri dana, dok smo mi bili na maršu, tumor na mozgu. Fotografija predstavlja defile kroz grad, u polasku. Očigledno Apostolović, Pantić, verovatno i Birčanin NISU posle nastavili peške, možda nekim vojnim prevozom. Među učesnicima prepoznajem Vukinu ćerku divnu i talentovanu i lepu Višeslavu, Vikru, kao i Momu Stanišića, ovaj što je prebacio ćebe preko desnog ramena, tu je i Zdravko Popović, pa Bane Mečka, pa Ratka Todorović, pa Brana Vuković, ako bude interesovanja, navešću gde se nalaze. Tačno iza Birčanina jedan iz generacije Bobe Mraza, Lole Vasić, Budlina, Cvajtera, 1943. godište, tada prvi razred, i sada se viđa po gradu, samo nije mu više crna kosa 🙂 Zbunjuje me jedino što je kolona MALA, nema više od pedesetak učesnika, kao da je ovo DEO ogromne kolone, inače na marš je išla CELA škola, najmanje 350, 400 ili više đaka i profesora, naravno tu je bila i vojska. (Kada je trebalo da igramo bilo šta protiv vojske, fudbal, rukomet i sl., jedan naš drug, Aca zvani Brdo, iz Mionice, govorio je: Ljudi, džaba igramo, NAŠA JE ARMIJA NEPOBEDIVA, praveći aluziju na tada poznatu krilaticu vezanu za JNA).


Друга слика  везана је за Мирка  Милошевића Лола, тада перспективног боксера, који је на  марш пошао са  боксерским рукавицама, помало парадирајући, али, руку на срце, Лоле је био одличан боксер, посебно сјајан директаш, не треба грешити душу и помислити како се помало шепурио без икаквог покрића. Сад не знам да ли сам присуствовао или нисам следећем догађају, наиме ситуацији кад је Мирко Лоле боксовао на фудбалском игралишту са једним војником, пошто је, можда, на све наше маршеве са нама ишла и војска, ако ни због чега, а оно да нас нахрани из огромног војничког казана. Сећања знају да буду непоуздана, па се понекад учини да оно што си од других чуо, некако живо представиш у глави, машти, тако да с временом не знаш шта је било твоја представа, а чему си био сведок из прве руке. Било како било, не без злурадости, убрзо смо сви сазнали да је потпуно анониман војник, који се понудио да спарингује са Мирком, премлатио јадног Лола као вола у купусу. Шта је овде изненађење? Ништа, тај непознати војник сигурно је негде, док није дошао у Ваљево, у војску, озбиљно тренирао и био невероватно талентован и одличан боксер. Коцкице ће се потпуно сложити кад кажем да је тај војник – боксер био нико други до будући један од најбољих ваљевских боксера свих времена, али, богме, сјајан и познат и на простору целе бивше Југославије, страх и трепет за практично сваког противника, два сигурна бода за Металац, репрезентативац, речју: Јаков Бенцун. Што би се рекло народски: и над попом има поп, а у мојој поетској интерпретацији из књиге ГДЕ САМ ОНО СТАО:

Сматрао сам кад је Лендл био први

Ко спомене бољег – једноставно дрви

Међутим ускоро Иван звани „Гроза“

На АТЕПЕ листи поче да се роза

А кад Џим Куријер заседе на престо

Био сам убеђен - вечно му ту место

Ал' Пит Сампрас рече да се и он пита

Па ти БРОЈУ ЈЕДАН лекцију очита

Пит је знам без мане он се неће дати

Кад гле и трон његов као да се клати

Од свег ми на челу оста једна бора:

СЛУТИМ НИКО ВЕЧНО НИЈЕ ГЛАВНА ФОРА!

У другом догађају главни протагонисти су: Стамен Иванов, биологичар и моја маленкост. Наиме, негде десетак киломатара испред Ваљева, у повратку, ја сам се, немам појма зашто, нашао сам самцијат испред једне повелике гомиле камења, а сви други, војници, професори и ђаци били су на двадесетак метара одатле, полегали по земљи после десетак километара пешачења. Не знам како, али та гомила камења, једним знатним делом се обрушила и била је пала на метар – два испред мојих ногу. Гледајући из даљине, није се могло разазнати да ли је то силно камење пало и по мојим ногама или је на безбедној удаљености од мене. У магновењу, ова глава, која одавно, како би рекли неки простодушни људи, није за две, него за минимум четири ноге, реши да направи штос, па ако се неко упеца – упеца. Ја дрекнем и ухватим се за цеванице, као да је све то камење налегло на моје слабашне и кржљаве доње екстремитете, а не да се сручило брат брату метар од мене, кад као муња устаје биологичар Стаменчић и хита да помогне рањенику, пострадалом, угроженом. Кад је био на метар – два од мене и од обрушеног камења, а уз будну пажњу СВИХ учесника марша, ја одиграм поенту целе своје будалаштине: из позе где се држим за цеванице и као урлам од болова, ја се одједном усправљам по систему - чему сва та фрка, и говорим славодобитно: О чему се ради, што тако трчите. Ко је схватио ово што је требало да буде моје испрдавање професора, насмејао се, а то је била већина ђака, међутим и Стаменчић се одмах снашао: кроз зубе је процедио Е, ЗАПАМТИЋЕШ ТИ ОВО ДОБРО.  Пошто сам био врло бистар (погледати горе о глави и броју ногу!), схватио сам да ми је, бар што се биологије тиче, судбина те године запечаћена.

Кад смо се вратили школским обавезама, касније у мају, ја сам, знајући да немам никакаве шансе, на професорова питања одговарао отприлике овако.

-          Хајде, хајде, Бошко Милосављевић.

-          (следи моје устајање од једно минут, по систему мало у лево мало у десно почевши од саме плоче клупе и свако враћање на другу страну ја сам био који центиметар удаљенији од плоче, док се после, како рекох, минут начисто не исправим)

-          Прво питање...

-          Не знам, ја као из топа.

-          Како не знаш, кад ниси ни чуо, не без задовољства коментарише Стаменчић.

-          Лепо, осећам да не знам.

-          Добро, друго питање...

-          Не знам, опет овај геније бриљира.

-          Ваљда ћемо имати више среће са трећим питањем...

-          Треће питање знам исто колико прво и друго.

-          Ето, чули смо, имао си прилику, жао ми је, двојка (тада непрелазна оцена).

Тако је  двојка из биологије, којој су се убрзо придружиле и оне из историје, француског и математике и помогле да у књижици пише како сам ПОНОВИО разред, везала та моја сећања на марш у Горњу Каменицу, али и помогла да напишем песмицу, објављену у књизи КОМЕ ПРИЧАШ:

ПРИЧАО МИ УЈАК

Причао ми ујак у његово време

За крај школе ђаци посебно се спреме

Нико од другара није тада био

Да нешто том приликом није ПОНОВИО

Неко од обуће неко од одеће

Углавном код сваког нешто ново срећеш

Нисам ни ја хтео, прича ујак даље

Да избегнем неке овакве детаље

Али ми је било баш претходне среде

Обећано лето на селу код деде

И није фер било пред празником овим

Да тражим још нешто што ћу да поновим

Нескромност би моја стварно била лоша

Плус тиме ћу кућу да бацим у трошак

И зато се реших богами из прве

ДА ЈЕДНИМ УДАРЦЕМ УБИЈЕМ ДВЕ МУВЕ

Тако бих мојима уштедео пара

А поновићу се ко свак од другара

Међутим то што је палило код мене

За моје је било шок – изненађење

Прекратићу причу да вам не досадим

Бистри сте, схватате о чему се ради

Свак је око мене имо нешто тазе

А и ја јер тад сам ПОНОВИО – РАЗРЕД.

Што би рекао Виб једном приликом: Сатиричар је у стању због вица да убије оца, а шта је моје жртва са понављањем разреда, ако ми она омогућава да од свега направим једну хумористичку песму!

Што би на крају једне песме рекао Добриша Цесарић:

И што је био већи бол

У већем сјају је умино

И тако вршим позив свој

Од суза правећи вам вино!

ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ, МИОНИЦА, БРАНКОВИНА, ЛЕСКОВИЦЕ

Што би рекао Монтењ, блажени они који имају поуздано сећање. Монтењ је, наиме, за себе говорио да има можда најнепоузданије сећање од свих људи које је знао или које зна. Књигу коју је јуче читао, наставља, данас доживљава као сасвим ново штиво, што је, каже, имало и својих предности: шта год чита, њему је ново и непознато, открива као Колумбо Америку. Са поносом тврдим да нисам далеко од ове Монтењеве особине, дај бар по нечем да му будем приближан, сличан. (Има Огден Неш песму о томе како по манама и брљавостима личи на многе великане, колико се сећам, каже КАО ШЕКСПИР СА ГРЧКИМ И ЛАТИНСКИМ НЕМАМ ВЕЗЕ, па онда не знам као који великан ГРИЦКА НОКТЕ КО МЕЗЕ и слично, а и моја маленкост, кад вас већ масирам, има песму за децу у том стилу, па ко воли, нек изволи, мада није у најдиректнијој вези са темом, али што рече Десница  кроз главног јунака у Прољећима Ивана Галеба, излажући своју поетику, као да је фабула оно најважније, важно је писати по принципу асоцијација, а само ту и тамо брљнеш о основној теми, тек да заголицаш читаоца, па после терај по своме, па коме се свиди - свиди, писцу лакше око срца, а читалац увек може да узме даљински, пардон, да заклопи књигу и да ради нешто друго. Елем, ево мене, па ко неће, нек прескочи, али покајаће се, часна пионирска):

ФАЛА, ДОСТА!

Ја нисам к'о нека деца

Са далеких јужних мора

Која расту хаотично

Без ИДОЛА и УЗОРА

И зато сам пит’о моје

Кад већ хоће неки ниво

Да ли желе да им синчић

Буде као Андрић Иво

Тата скаче одушевљен

Мама вади жваке, новац

Није шала, дете ће им

Сутра бити нобеловац

Е, па добро, једва кажем

Кад се граја мало стиша

И ЈА КАО АНДРИЋ НЕКАД

ИМАМ КЕЦА ИЗ МАТИША

И експресно објашњавам

Док ураган није дун'о

Да је славни писац к'о ђак

Кубурио са рачуном

Међутим, то њему није

Засметало да засија

Прво мало патио се

Остало је  историја

Зато стварно не разумем

Ту мамину фацу љуту

ЗА НЕШТО САМ ГЛУП К'О АНДРИЋ

НА СЈАЈНОМ САМ ДАКЛЕ ПУТУ!

И не само на Андрића

Ево нека свак просуди

По истом принципу личим

На још ваздан славних људи

То се види по КЊИЖИЦИ

Ту не треба бити зналац

Људи, па у мени чучи

Вишеструки генијалац!

Имам много заједничког

И са Теслом, ништа мање,

ЈЕР ЈЕ И ОН КАО ЈА САД

БИО ДУДУК ЗА ЦРТАЊЕ

У заносу само сипам

Примера што год их има

Да нагласим максимално

Своју сличност са славнима

ВУК ЈЕ САМО ПОРЕД ШКОЛЕ

ПРОШАО, - А ШТА ЈЕ ДАО

ДИС ЧАБРИР'О НА МАТУРИ

КРЛЕЖА ЧАК ПОНАВЉАО

А на ово моји мора

Особито да се ложе:

ЂОЛЕ, ЧОРБА И БЕЋКОВИЋ

БЕХУ ЂАЦИ – УБИ БОЖЕ

Имао сам још примера

Ал' на пола речи остах

Уместо да поносни су

Они вриште: ФАЛА, ДОСТА!

Очигледно, ништа на њих

Оставило дојам није

Чак рек'о бих да мојима

Све то иде на ганглије

Е, стварно смо за Риплија

Ја још не знам куће, стана

Где оспице добијају

При помену великана

А разлог за то је овај

Мишљење је моје лично:

Они знају животопис

Славних људи – делимично

То је пример како они

Који ПОЛА СТВАРИ знају

Свом детету по правилу

На путу се нацртају

Да ли ико у свемиру

Разуме ту муку моју:

КО ОД МЕНЕ ТРАЖИ УСПЕХ -

ОМЕТА МЕ У РАЗВОЈУ!

Ако узор стриктно следиш

Тек тада се слава смешка

То што шизе због оцена –

Већ сада је кобна грешка

Историја каже, а то

Не иде у њине главе:

ПУТ  ПОПЛОЧАН НЕКИМ КЕЦОМ –

УПРАВО ЈЕ СТАЗА СЛАВЕ!

Остадосте ли живи, поштовани читаоци!)

А сад на тему - маршеви. Изгледа, али само изгледа, како је марш у Мионицу био у мају 1960, али ме сад копка кад је био марш у Бранковину, да ли можда у јесен те године, па у пролеће 1961. у Лесковице, а у пролеће 1962. у Драчић, о сваком по нешто, о сваком по мало, сећања су више него танка. Ево, по чему памтим марш у Мионицу. Не знам шта ћу прво од два доживљаја, али хајде одмах овај еротски, сунце ти калајисано, еј, еротски. Има, наиме, у свакој генерацији понека девојчица која је расположенија према навалентним мушкићима, па им дозволи колико им дозволи, а мени се срећно заломило да ми је једна Мира, са карактеристичним надимком, иначе наша школска, дозволила да јој под једним шатором у мионичком пољу додирујем груди. Е, Иво Андрићу, где је твој таленат, твој смисао за психолошке нијансе, где твоја суптилност, ширина, дубина, код мене је остало само неизрециво, неисказиво, неописиво задовољство, далеко сам ја и од Бранка Радичевића са његовим стиховима АЛ У ТВОЈИ НЕДРИ ТУДЕ/ ОКЛЕ СНЕГА ДО ДВЕ ГРУДЕ?/ ЧУДО, СЕЛЕ, ДИВНО ЧУДО/ АЛА БИ СЕ МЛАЂАН ГРУД'О!  Да не причам да сам још даље и од, замислите, једног ВЛАДИКЕ, главом и брадом, никог другог до Његоша, али он опасан, неће одмах да буде директан, него мало заобилазно, прво мало о устима, па онда о обрашчићима, па онда трес: Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом! 
Ајде, кад сам већ ухватио везу са српском класиком, да споменем још и Доситеја, један калуђер, игуман, чини ми се, у Животу и прикљученијима држи слово о томе како успаљени мушкићи у женским грудима гледају само средство, предмет пожуде, уживања, а не пада им, онако дрчним, на памет да су те исте груди извор хране, живота за будућег човека, поучно до бола. Е, да је у тим мојим мионичким тренуцима шест игумана и три Доситеја било у шатору и говорило ми ове поуке, моја успаљеност не би чуле ни словца: какво млеко, какво дојење, груди су искључиво за задовољавање ниских страсти оваквих Бошкића, и тачка! Дакле, следствено томе, у складу са тим, што би се рекло latinicom according to, jа мазио, па мазио, па мазио, она се правила луда, ја гледао ко зна куда (аха, ево стиха!), испаде да сам користио гужву, пошто нисмо били сами, био полумрак у чадору (мало архаизма, јашта!), мени лепо, њој можда нешто као мисија Црвеног крста, да удели сиротињи, углавном, ја имадох еротски доживљај, ајд не мора баш прве, али да је био неке врсте - био је!

Е, јадни гимназијски маршу, на шта си спао, на млађане женске груди и успаљеног клинчића, други разред средње школе, а тоталан почетник у стварима које су управо описане, а где су активности са марша, где смотре, где дружења, певања, постављање шатора, приредбе, појма немам, све ми је стало и остало испод Мирине мајице, јадница, није више жива, али како народ каже, да јесте, хвала јој до неба где чула и где не чула.

Хајде сад на други доживљај, да: доживљај, не догађај, јер доживљај је био само у мојој глави. Мислим да је Душко Радовић лепо рекао: Нећемо ми памтити оне који су нас волели, памтићемо само оне које смо ми волели. Лепо речено, а сад ко је то био предмет моје тихе патње, па било је њих безброј девојчица, био сам заљубљив да је то чудо једно. Никада ми није било јасно кад сам слушао или читао како неки кажу да човек воли одређен тип, одређен уски круг особа супротног пола, дуго сам мислио да сам ја ненормалан, мени се свиђало толико различитих девојчица, па и девојака, па и жена, да сам мислио како сам мало уврнут по том питању, у сваком случају како се не уклапам у те, по мени, глупе и уске калупе. 

Опет ја и моја песмица о томе:

Због АББЕ сам изгубио главу

волим црну ал волим и плаву

нисам знао да ме неко пито

да сам спреман волет различито

а сада сам погубљен тотално:

ЕМ СУ КОНТРАСТ, ЕМ ДИЈАМЕТРАЛНО... и тако даље, да не гњавим, може се наслутити наставак.

 Није то било питање одређеног периода, који дан, месец или слично, да нека више окупира моје мисли, не, у једном дану ја се одушевим овом, после пола сата и оном, на корзоу ме опчини најмање њих тридесетак, да не наводим чак и имена, треба ми веровати на реч, поготово што су ми многа имена била непозната, али мило лице, диван осмех, враголаст ход, беспрекорне ноге, изазовно држање, све је то  био један конгломерат који је витлао кроз моју главу и машту, па куд пукло да пукло.

Али мионички марш је протекао највише у знаку једне Гордане, годину дана иза наше генерације, који писац може сад да ми помогне, мада је узалудно свако описивање, тај доживљај је само мој и треба рећи да сам био опчињен, је ли довољно, није, е, хајде, Шекспир: Имала је глас тих, нежан, мек - изврсна ствар код жена. А ноге, хајде Пушкин, па Пушкин је оставио поетичан запис о лепоти женских ногу кад се од њих могао видети само чланак, не више, а ја, видим читаве ноге у хеланкама, извајане као у Милоске Венере, па не умем ни да бекнем, дакле Пушкин: 

На забаве сам ја до сада 

Живота много протраћио. 

Да морал због њих не опада, 

Љубитељ њихов још бих био.

 Ја волим бујну, плаху младост, 

Тескобу, раскош, сјај и радост, 

И наших госпа тоалете, 

И ножице... Ал' с муком ћете 

У Русији пронаћи место 

С три пара витких женских ногу.

 Ах, дуго већ ја две не могу

Да сметнем с ума. И сад често 

Већ хладне мисли због њих блуде; 

У сну ми оне срце буде.

Њему у сну, мени у мионичкој јави, али шта сам могао да понудим, лепота, ма ајде, не засмејавај, неки посебан таленат (певање, спорт и слично, све или просек или испод тога, гласић скоро још немутиран, одело више него скромно, ни бицикле, ни мотора, ни неке духовитости, неког посебног шарма, шта - ништа, само жарка жеља да ме неко такав, нека таква примети и заволи), можда сам ја оно ружно паче, које ће кад наиђе на своје (а који ли су то МОЈИ, благи боже!) од жгољавог и неугледног момчића постати, шта, лепи принц, добро је мени те године на радној акцији у Парменцу код Чачка рекла једна презгодна и прелепа шабачка гимнастичарка, али успут, када сам пролазио некако уздигнуте главе, мислећи да је неки успех што сам тај дан или јуче нешто брљавио на рукомету или на одбојци, дакле, у тој ситуацији кад сам био са носем у облацима, та лепотица је онако ноншалантно али убиствено само промрмљала: Шта си, Ваљевац, диго нос, имаш ли ти, дечко огледало!

Опште је место у записима о младости оно које се може назвати мало модификовано као Селенићево Ружење народа у два дела, дакле РУЖЕЊЕ ПИСЦА У КОЛИКО ХОЋЕШ ДЕЛОВА. Има Момо Капор понеки запис о томе (како га није хтела Одри Хепберн, на пример), али је један баш симпатичан, који осим његових већ пословичних рахитичних ногу говори и о његовој жгољавости. Наиме, каже Капор, имао је он корпулентног  школског друга коме су на џемперу успели да извез напред ЧЕТИРИ јелена, и то не статично него У СКОКУ, СА ОПРУЖЕНИМ И ПРЕДЊИМ И ЗАДЊИМ НОГАМА, па је он тражио да се и њему нешто такво направи и, шта: једва је успео да стане један једини јелен и то у мирном ставу, рахитис доле, рахитис горе, јади младога Вертера, јади младога Моме, јади над јадима Бошкића Милосављевића. А осећања букте, машта ради, очекивања ко зна чега су ту, будна да буднија не могу бити, али што рече Крца Ракић у једној новокомпонованој  песми: А ТИ О ТОМ ПОЈМА НЕМАШ, мислећи на предмет обожавања. Та Гордана није имала појма шта ми је значила, колико заносила, колико уздизала, колико разочаравала, колико, колико свега тога, чак сам по угледу на Прешерна покушао као неки акростих, код Словенца  ПРИМИЦОВИ ЈУЛЈИ

MAGISTRALE 

Poet tvoj nov Slovencu vijenac vije: 

Ranjena srca glas i tvoje hvale. 

I krv svog srca klicama su dale 

Mirisne, rosne ruže poezije 

Iz kraja nisu, u kom sunce grije:

 Cjelovâ žarkih nikad nisu znale

Oko njih mûk i hladne sjene pȁle.

Vihor se ljuti stišao još nije!

 I uzdahom i suzom tek se hrani: 

Jadna li cvijeća kao ovo moje. 

Usud ga mračni posred srca rani. 

Lišće je svelo, nestale su boje, 

Jasnog ti oka pogled mu ne brani 

I buknuti će od ljepote svoje! 

Ја почео, доста за почетак:

Горда и заносна заплела си ме у очи (умрем ти на слику, примедба аутора)

О машто моја, гробницо стварности...

наслућује се да ће се то претворити у ГО РДАНА, ГО је ту, има дана за наставак, кад ми дође, мислио сам, инспирација, али инспирације, јок, требало би, то озбиљно мислим, објавити збирку песама у покушају, баш би било слатко.

Ама и да сам завршио, не дај боже, ову скаламерију од песмуљка, можда бих се и занео, поета, бог те мазо, па то су људи изван овог света, не предњачим ни у чему, али сам ја у некој другој, поетској, димензији, овековечићу је за сва вреена, слава њој, љубав мени, о боже, па зар није Матија Бећковић баш некако у то време објавио Веру Павладољску и то код Раса у неком посебном издању, за нас нов појам БИБЛИОФИЛСКОМ, значи ТРАК ПЕСМА - ТРАК ЉУБАВ, нисам тада ту ствар довршио, али доврших за неку другу, по угледу на Матију, и објавих у Напреду за новогодишњи број крајем 1964, но мислим да сам премијеру те песме имао у Дому омладине на једној приредби где је описана седела у дну сале, а ја код улаза за микрофоном рецитовао, под пуним ЊЕНИМ именом и презименом. И, шта се догодило? Причали ми ми они који су били близу ње да је хтела одмах да напусти просторију, ама није искључено да би ја док би пролазила покрај мене фасовао сандалу у главу. Ето, видела жаба како се коњи поткивају, па и она дигла ногу, Матија песму, па женидба и две ћерке одједном (не могу ја ништа као нормалан свет, прокоментарисао шерет ту ситуацију), а ја замал ципелу у главу!

А очи ми је коју годину касније тотално отворио Светозар Марковић, чије су ми речи ушле у главу не као мисли него као ударци маља:

НАША СУВРЕМЕНА ПОЕЗИЈА - ТО ЈЕ СМЕСА ИЗ ЉУБАВНИХ ИЗЈАВА, ФАНТАСТИЧКИХ СЦЕНА, ПРАЗНИХ ФРАЗА И СМЕШНИХ БУДАЛАШТИНА. ЈЕДАН ОПИСУЈЕ КАКО СЕ ЉУБИО СА ДРАГОМ; ДРУГИ КАКО СЕ ОПИО, ПА ПАО НА ЊЕНЕ МЕКЕ ГРУДИ; ТРЕЋИ ЈАВЉА КАКО ЈЕ УШАО У СОБУ СВОЈЕ ДРАГЕ, ПА НИЈЕ СМЕО "НИ ДИСАТИ", БОЈАО СЕ ДА ЈЕ НЕ ОТПИРИ "У НЕБЕСА" (МИТА ПОПОВИЋ); ОГРОМНА ВЕЋИНА ТУЖИ И ПЛАЧЕ ИЛИ СЕ БАЦАКА И ПРАЋАКА ШТО ИХ ДРАГА НЕ ВОЛИ (а сад пази вамо, моја примедба) КАО ДА МОРА ПАМЕТНА ЖЕНСКА ЗАВОЛЕТИ ПРВОГ КОЈИ ЈОЈ ИСПЕВА НЕКОЛИКО БУДАЛАСТИХ СТИХИЋА. 

Што рече онај кад су га на испиту питали да ли је прочитао роман НА ДРИНИ ЋУПРИЈА: Шта ћито, болан, одо по њој, одо! Е, тако ја: шта сам имао да се поучавам на овим као мач Марковићевим речима, ИСКУСИО, БУРАЗЕРЕ, ИСКУСИО ИТЕКАКАО, НИЈЕ ГРЕШКА -  ИТЕКАКАО!

А песма лепа, па помало тужна, па на моменте аутоиронична, па вицкаста, али џаба - КО ЈЕ ИЗА ПЕСМЕ, што рече Марковић - онај који спева неколико будаластих стихића, 'ајде да будем у духу поезије БЕЗ ИКАКВОГ ПОКРИЋА.  ПРЕ  СВОГ РОЂЕЊА БИЛА ЈЕ СВЕ ШТО ЈЕ СВЕТУ НЕДОСТАЈАЛО/ ПРВИ ПУТ КАД САМ ЈЕ СРЕО РЕКАО САМ:/ ГОСПОЂИЦЕ, НЕМАМ БАШ НИШТА ДА ВАМ КАЖЕМ/ ОНА ЈЕ ПОЉУБИЛА МОЈУ ОРИГИНАЛНОСТ/ САДА СУ ЊЕНИ ИЗЛАСЦИ ПРАЗНИК ЗА КОРЗО МОГА ГРАДА/ ЈОШ СЕ МОЈЕ РЕЧИ СУДАРАЈУ ПО ТРГОВИМА/ ИМЕ МИ СЕ ЗАПАЛИ СВАКИ ПУТ/ КАД СЕ С ЊОМ САСТАНЕМ (лажем к'о кер, то нису били састанци, то су били СУСРЕТИ, али како неко рече МОЈА МАШТА СЕРЕ СВАШТА) и тако даље и тако даље... Па има више поезије и истине у њеној прози којом је послала свилен гајтан свим мојим досађивањима путем два - три писма, па та њена реченица је ка Његошева, могла би да уђе у сваку антологију где су примери како се убијају у појам они који су досадни ко пролив, што би рекао Душан Радовић, по ко зна који пут он: Волите, то је лепо, али немојте никога толико волети да вас тај због тога омрзне! Дакле, која је то била антологијска реченица: МИСЛИЛА САМ НА ТЕБЕ, АЛИ НИКАДА, НИКАДА НИСАМ РАЗМИШЉАЛА О ТЕБИ! 

Ето, то је марш у Мионицу у мојој интерпретацији, о маршу ни речи, о свим другим мојим будалаштинама материјала колико ти душа жели, такав сам па то ти је!

ГИМНАЗИЈСКИ МАРШЕВИ, БРАНКОВИНА, ЈЕСЕН 1959, ЛЕСКОВИЦЕ, НЕГДЕ МАЈ 1961. И ДРАЧИЋ, МОЖДА МАЈ, АЛИ СИГУРНО 1962.

Као што сам написао, моје слабо, а можда и селективно памћење, нема баш неког материјала да евоцира, па ма и из личног угла, сећања  на ове давне, прадавне маршеве, од којих је прошло лепих и 60 година, од оног из 1961. додуше незнатно краће, још мање од марша у Драчић, али стварно занемарљиво, само годину две мање. Па што пишем, рећи ће неко, богами с правом, кад немам шта да кажем, да није све по систему ПРИЧАЈТЕ УСТА ДА НИСТЕ ПУСТА. Ама није да баш нема неке сурове истине у тој примедби, али, што би рекао зец кад је трћио лисицу која се заглавила у кољу, ОБЕЋО САМ ДЕЦИ, тј. обећао сам да ћу отарасити маршеве, па ћу неке углавном смандрљати, о некима, као о оном у Мионицу, писати о својим фантазијама и фатаморганама у вези са еротиком, а негде, као код Лесковица, биће мало више фактографије. Чуо сам да има много читалаца који, како наиђу на опис СНА у некој прози, одмах прескачу тај део, нисам ни ја баш оперисан од те навике, обичаја, па одмах да кажем да ће око марша  у Бранковину бити минимум минимума фактографије, а остало, што би рекао Радован Трећи, аутор КЕЊА у огромним количинама, о неким својим сматрањима, сневањима, будалаштинама и слично. Немој неко да каже како није упозорен, на време.

Хајде још једну ствар да отарасимо, док смо у канцеларији, како су то деца давних година имала обичај да кажу: иоле пажљив читалац могао је да примети како као да уживам да понижавам себе као ружног, неугледног, незанимљивог, непривлачног, ух, има ли још сличних епитета, и то је, рекли смо, опште место – увек је неко други смануо неку девојку, увек је било даса, лепотана, маминих и татиних синова, негованих, мажених, пажених, свети је Давичо у Хани, као да је сублимирао све случајеве у које спада и мој: ЈА НИСАМ ОД ИЋА ОД КОЛЕНОВИЋА/ ШТО БЕЗ СТРАХА ЛЕЖУ, УСТАЈУ ВЕСЕЛИ/ ЈА САМ ОД ОНИХ ЦРНИХ НИКОВИЋА/ ШТО СУ КРВ ПЉУВАЛИ И МНОГО ВОЛЕЛИ, па се лепо човек запита, а кад је то Давичо сазнао за мој случај па не да ме турио у песму, него погодио милион посто. Дакле, пошто се оваква моја позиција подразумева кроз цело детињство, посебно младост, кад је млад човек преосетљив на све у вези са собом, свешћу такве примедбе на минимум, али, као понорница, то се ваљда подразумева, остаће тај факат, како је реч о АУТСАЈДЕРУ, ИНФЕРИОРЦУ, КОМПЛЕКСАШУ, НЕКОМЕ НА МАРГИНИ СВИХ ГЛАВНИХ ТОКОВА У КОЈИМА ПУЛСИРА ЕРОТИКА, ЉУБАВ, МАЖЕЊЕ, СИМПАТИЈА, СТРАСТИ И СЛИЧНО, морам опет да се вратим на Вујуцу Решина Туцића, и он као да је имао мој случај у виду, песници нису само како се каже чуђење у свету, песници што знају да погоде у живац, то је чудо једно, да те жацну па после немаш појма ни где си ни ко си, тако те се то, како се модерно каже, ДОЈМИ. Шта оно рече Вујица, а што се mutatis mutandis може применити на мене: ЈА САМ ПРОЧИТАО СВЕ КЊИГЕ ИЗ БИБЛИОТЕКЕ КОЈЕ ГОВОРЕ О ЉУБАВИ, АЛИ МЕНЕ НИКО НИКАДА  НИЈЕ ВОЛЕО! Бого мили, што би рекао Бранко Миљковић УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ, ја бих мало модификовао: УБИ МЕ СТО ПОСТО ИСТИНИТА РЕЧ. Дакле, затварамо фајл, РУЖЕЊЕ АУТОРА У БЕЗБРОЈ ДЕЛОВА И НА БЕЗБРОЈ НАЧИНА И КРЕЋЕМО.

Бранковина, дај боже ако има више од једне једине слике и то не у самом месту (као да је био једнодневни марш), него као кроз сан слика са старе шабачке џаде: како ми клипсамо у колони по прашњавом путу, а поред нас, ко нађавола, сто пута пролазе нека војна кола, џип  или нешто тог типа, патролирају, по систему, што би рекао Његош ДА ОВЧИЦА КОЈА НЕ ЗАНЕСЕ СВОЈЕ РУНО У ГРМ ПОРЕД ПУТА, шта им је требало да нас удаве, али удаве оном силном прашином, е, кад би постојала могућност ретроактивних тужби против тих силеџија, многи од нас би могао да узме лепих пара: па ти кретени, и војна лица и богами и наши професори дефиловали су поред нас ђачке сиротиње, боли њих што ми остасмо у облацима прашинчине, они парадирају, они надгледају, они посматрају, они се шепуре. Нисам запамтио никога посебно, осим Стаменчића, са којим сам имао нерашчишћених рачуна још од претходне године, кад ми је, како деца кажу, залепачио са огроооооомним апетитом негативну, која је уз још три друге дала свој скроман допринос ономе што се претворило у формулацију на крају године: ПОНАВЉАЛИ РАЗРЕД, те Аца Мандић, Милена Вуковић, Слободан Савић, али боли ме ћошак за њих него што је у том списку било и следеће име, бог и душа ако нисам био то ја, лично и персонално: дакле, понавља разред и БОШКО МИЛОСАВЉЕВИЋ, људи моји, што ми је то име нешто познато! Е, тај мој велики дужник, Стаменчић, ако није прошао десет пута поред нас у неком војном џипићу, није ни једном, али нека му буде, што би нама професорима рекао један ђачић у Рајковићу, где сам завршио као професор српског (где се иначе ПОЧИЊЕ, А НЕ ЗАВРШАВА КАРИЈЕРА): Полако, полако, ви идете у старост, ја у младост и још већу снагу, само ти (мисли на једног што га је шљиско неким металним прутем), само ти шљискај, надјачаћу ја ускоро тебе, па ћу ти јебати мајку, завршен цитат, што би рекли учени људи). Е, тако сам ја доживљавао то иживљавање поменутог „грмаља“ од метар и жилет, па зато нисам, како је требало, а не само ја, потегао неку каменицу и ударио по говнима која су нас гушила прашином у огромним количинама.

Но, сад кад евоцирам! успомене на Бранковину, па кад се све свело на једну једину слику, нешто ми није јасно: где су ти, Бошко, сећања на девојчице, наравно на ЧЕЖЊУ за девојчицама, колико год се напињао, тог сегмента у овом маршу, нема ни од корова. Шта би с тобом, дијете, је ли то оно што су Французи сипали Србима на Крфу током Првог светског рата неким волшебним начином дошло до тебе, како рече Брана Петровић у песми ДОБРОВОЉНИ ПРИЛОГ ЗА НАЦИОНАЛНУ ИСТОРИЈУ (по сећању): А ТЕ ХЛАЧЕ СТРАШНО ЗАПЕТЉАНЕ/ ЖЕНА КИДА ЗУБИМА КАНАВЕ/ КАД У ЊИМА ДВЕ ПРАСТАРЕ РАНЕ/ ДИВНИ ЗНАЦИ СТАРЕ СРПСКЕ СЛАВЕ, али је ова строфа послужила Витезовићу да направи пародију: У ГАЋАМА НИЧЕГА НЕ ИМА/ НИТИ ТРАГА ОД НЕКАКВА ГРОМА/ ФРАНЦУЗИ СУ НА КРФУ СРБИМА/ У СВА ЈЕЛА НАТРПАЛИ БРОМА, мислим, то сам хтео да кажем, да није неким тајним физиолошким каналима сав тај бром завршио изненада у мојим гаћама, па кад може ДУХОВНА ДИМЕНЗИЈА да се преноси, чудни су путеви божији, можда може и чиста хемија, није тек тако Матија у некој песми рекао ДА САМ БИО ЖИВ, ПОГИНУО БИХ 1914, а један помало шеретски: ГДЕ ГОД САМ СЕ БОРИО СВУГДЕ САМ ПОГИНУО. (Е, кад смо код тога ИЛИ ИЛИ, прича се да је један деда, сад није важно из неког нашег војевања, или Француз, или било које националности, причао свом унуку: ИЗВЕДУ НАС ТАКО НА СТРАТИШТЕ, ДЕТЕ МОЈЕ, ПА НАМ ПОСТАВЕ УСЛОВ: ИЛИ ДА НАС СТРЕЉАЈУ ИЛИ ДА НАС ЈЕБУ У ДУПЕ. И, ШТА СИ ТИ, ДЕДА, ИЗАБРАО, ЗНАТИЖЕЉАН ЈЕ УНУК.  ЗНАШ, СИНЕ, ЈА САМ ИЗАБРАО ДА МЕ СТРЕЉАЈУ!).

Него, назад на мене и на девојчице, о којима из Бранковине нема ни трага ни гласа. Видели смо код Мионице, те рука под Мирином мајицом те чежња, није баш под брестовима, као ваљда код Јуџина о Нила, али чежња за једном прелепом и преслатком Горданом (е, умрем ти на ОПИС – прелепа и преслатка, јак си у дескрипцији, да је то чудо једно), као и о свим мојим надама, чежњама, сневањима и сличним трицама и кучинама у вези са оним што је за мене била страст, изгарање, преданост, занос и слично, а код ње, опет Крца Ракић из једног шлагера А ТИ О ТОМ ПОЈМА НЕМАШ, мислим она, све се и започињало и трајало и завршавало у мени. Има дивна слика код Андрића (ко други него Андрић) у једном делу у недовршеном роману ОМЕР ПАША ЛАТАС, под насловом КОСТАКЕ НЕНИШАНУ, е тај неугледни, јадног изгледа мушкарац у средњим годинама, углавном неодређене сексуалне оријентације, одједном се осетио као мушко и бацио око на једну једру и здраву младу српску сељанку, која је женском интуицијом осетила да код Костаћа, тако су га назвали, нема ни М од мушкости и уопште, како је говорила ЈА ЗНАМ ШТО ЗНАМ, а Костаћ је био одједном упоран као товарна мазга: „A kroz celu tu vrevu i mešavinu prolazi s vremena na vreme ta devojka, onakva kakvu je prvi put ugledao kod Ahmetage, u kaveodžaku. Visoka, snažna i gorda, pravilnih crta lica, blede kože i plave tvrde kose, sa belim jakim rukama i noktima bez sjaja i nege, sa zelenkastim krupnim očima čiji se pogled ni pred kim ne obara, ni na čemu ne zaustavlja, ali sve vidi, i tvrd je i leden, nemio i nemilosrdan, kao da dolazi odnekud gde milost i milosrđe i ne postoje. Takva, bez reči i osmeha, mirna i hladna, a zla i opasna, ona stane pred njega, i to tako blizu da mu jedno vreme zaklanja sve ostalo što se dešava pred njim, a zatim se, isto tako sporo i neprimetno, raspline i izgubi u toj gužvi. Ali je i dalje vidi pred sobom, samo nju, i sa njom se objašnjava i razgovara bez i najmanjeg njenog učešća (где ме нађе, моја примедба), tako da izgleda da to i nije stvarna devojka nego bolest koju on odavno nosi u sebi, kao deo sebe, i koja se u ovakvim časovima odvaja i ustremljuje na njega kao zverka koja ga je u zao čas neočekivano presrela na putu.“  

Дајмо још простора мајстору над мајсторима:  

„Ta devojka je uvek tu. Taknuti je neće niti će se ona njega dotaći (опет, где ме нађе!), ali i tako, bez i najmanjeg dodira, ona mu nagoveštava sigurnu propast, jer će ga ovaj susret sa njom razneti na komade i satrti u prašinu. Imena joj dobro ne zna, a ne prestaje da joj, ovako u kasnoj noći, daje pogrdne nazive i nadimke (sve neke ružne i skaredne reči) i ponavlja ih, čas nečujno čas na sav glas, sve dok se ne izmešaju, dok ne izmene potpuno svoje značenje, i pređu u tepanje i žudno dozivanje.“

Он је салетао, она избегавала, али је једном појурио за њом сарајевским улицама и у магновењу напипао пиштољ у капуту, махинално га извукао и пре него што је несрећна расна девојка успела да уђе у једну капију, убио је у трку, па онда пресудио и себи:

„Ispružene ruke i zabačene glave, on opali još dva puta, sasvim izbliza, gađajući pravo u grudi. Činilo mu se da je sa ta dva metka prikovao to telo uz vrata, ali je samo izgledalo tako. Već idućeg trenutka žena poče da pada. Spuštala se polagano, ne odvajajući dlanove od kapije, kao da je miluje. Prvo se savi u kolenima, pa u struku, a zatim joj klonu glava. Tako pade tiho, nekako pažljivo i postepeno, i sva utonu u onaj mrki veliki krug u koji se složiše njene teške atlasne dimije od osam pola.  Kostake je ustuknuo za jedan korak. Pištolj je prineo grudima kao da hoće da ga vrati u onaj levi unutarnji džep od kaputa, odakle ga je izvadio. Ali umesto toga, pritisne cev među rebra, i opali još jednom. Prolaznici su se razbežali što dalje od tog mesta. A kad su prišli momci koji su istrčali iz Fadilbegova konaka, i Kostać je već ležao nepomičan, savijen, na samoj ivici onog kruga što su ga stvarale ženine dimije, ali ne dotičući ih nigde i ničim (истакао Б. М.).

Кад неком није суђено да има ишта заједничко с неким, чак и у овако трагичним ситуацијама, кад се тела неконтролисано сложе, судбина учини да НИ ТАДА немају ама ниједну једину додирну тачку. Тачка!

Има код Душана Матића, колико се сећам, али никако да га нађем, запис о десетинама и десетинама девојака и жена којима он на поетски начин одаје почаст, признање, за оно што су значиле у његовом животу, неке, ако сам запамтио, као љубави, неке као симпатије, неке само виђене у пролазу, нешто у том смислу. То је читав један водопад, као Нијагара, имена, сећања, алузија, ко зна чега још, где се одаје признање за све оне које су оставиле било каквог значајнијег трага у сећањима, осећањима, мислима, чежњама Матића из разних периода његовог живота. Можда сам ја, нешто размишљам, био у Бранковини у улози пословичног Буридановог магарца, он додуше између два пласта сена није могао да се одлучи са кога ће јести, па умре, мукица, од глади, кажем, да нисам ја случајно као нека врста тог магарца био просто разапет између толико девојачких лепота и дивота, најозбиљније мислим. Па ако не могу прво да симапатишем све, или да се изразитије вежем осећањима и чежњом за мали број њих, онда ћу једноставно да памтим ЖЕНСКОСТ као такву, ону милину, ону узвишену лепоту коју су песници свих времена и епоха опевали на разне начине. Сад би требало да демонстрирам познавање светске и наше књижевности, али нека свако узме било коју антологију љубавне поезије и ето више него довољно доказа. Него, једно је баш карактеристично: у 99% случајева мушкарци су ти који су опевали (замало не рекох ЗАПЕВАЛИ), молили, кумили, преклињали, одушевљавали се, разочаравали, праштали, клели... (да не наводим примере). У једном тренутку у свом ДИЈАЛЕКТИЧКОМ развоју, овај Бизмарк од мене запитао се: А шта би било да девојке и жене нису биле лење или шта већ, већ да су и оне имале виђење целе ситуације, да су и оне имале шта да кажу. То сам урадио у песми по угледу на чувену Костићеву SANTA MARIA… , покушавајући у оквиру својих скромних моћи да спасем част оклеветане Јелене Ленке Дунђерски, где је, судећи по свим доступним чињеницама, све било плод Лазине уврнуте маште, међутим, најгоре је то што су скоро сви тумачи целу интерпретацију фокусирали на то да ли је ту било Ленкиног завођења, шта је фактографија, па чак и да је све тачно да тачније бити не може (а није, јер нема никаквих доказа да је Ленка од деветнаест година показивала ишта више од учтивости и гостопримства које је чекало Лазу, тада у добу од преко педесет година, уз то пријатеља Ленкиног оца, дај боже чак и вршњака). Лаза је имао право на своје фантазије, па зар није опичени Милић  од Мачве измислио читаву псеудотеорију о Сорабима као најстаријем народу у свемиру и околини и да су сви произишли из нашег јајета, само да храни своју сликарску машту, а будале га схватале озбиљно, па га нешто гониле, осуђивале, згражавале се и слично. Песму је требало анализирати не као Лазу и Ленку него као лирски субјект и девојку и објективну немогућност да се љубав реализује. Ко зна ко нам је суђен и у којим временима, али пошто живимо овде и сада, дај шта даш, по систему ХОЋЕШ МЕ ГОЉО, ХОЋУ ТЕ ДРОЊО. А Мирослав Антић лепо каже у једној необичној за њега песми:

ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ

Знам, мора бити да је тако:

никад се нисмо срели нас двоје,

мада се тражимо подједнако

због среће њене и среће моје.

Пијана киша шиба и млати,

Врбама ветар чупа косу.

Куда ћу, у који град да свратим?

Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам светом два празна ока,

зурим у лица пролазника.

Кога да питам, гладан и мокар,

зашто се нисмо срели никад?

Ил’ је већ било? Фалио корак?

Можда је сасвим до мене дошла,

а  ја у крчми седео горак,

а она не знајући прошла.

Не знам, цео свет смо обишли

у жудњи лудој, подједнакој,

и  за корак се мимоишли,

Да. Мора бити да је тако.

Што се каже – чешће је, по статистици, да се никада не нађу сродне душе, код Костића из поменутог разлога, код других из неких шеснаестих, једноставно лирски субјекат прошао свој воз ко што је прошло бабу звиждање, девојка, наравно, тражи љубав и треба јој, али, што би рекао народ, кад је у питању тако непремостива разлика У ТОЈ ЦРКВИ СЕ НЕ МОЛИ. Све остало су мање – више компромиси, баш сам ја вакав никакав суђен некој одавле, што кажу Босанци, него је све у духу оне МЕЂУГРАДСКЕ: Какав је такав је, шчепај га, не дај га, јер је мушкарац. Има у књизи КО ЈЕ Л ЈА згодна песмица на ту тему:

СКАНДАЛОЗАН СЛУЧАЈ ПЕРСИВАЛА И ЖАНЕ – СУЗАНЕ

Персивал Вилберфорс Хендерсон Крејн

Житељ америчке државе Мејн

Био је пристојан, побожан, смеран,

Деци и супрузи одан и веран,

А Жана – Сузана Валанс Дибоа

У Француској код града Троа

Вољаше мужа из душе своје

Јер није знала где је и ко је

Персивал Вилберфорс Хендерсон Крејн

Житељ америчке државе Мејн.

(...)

Снево је Персивал да у Паризу

Види са својима Мона Лизу

Али пошто је био сирома'

Моро је с њима остати дома

(...)

док је сањала Жана – Сузана

О Америци сваког дана

Ал шта је вредела добра воља

Кад јој је мужић био гоља

Те тако Персивал худе среће

Још увек ето с пута не скреће

И не гледа на другу страну

Јер не чу још за Жану -  Сузану...

Но, вратимо се мојој одбрани Јелене Ленке Дунђерски, скромно у оквиру мојих могућности, мада су ми неки рекли да им овакво моје адвокатосање пре личи на цртање бркова Мона Лизи него на било какав уметнички узлет, али шта ћеш, објавићу па пукло куд пукло, грех на моју душу.

ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ ГОВОРИ

ПОСЛЕ СВЕГА, ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 2017.

Опрости, мајко света, опрости

Што постојећи користим рам

А све због пусте истинитости

Јер хоћу СВОЈУ ПРИЧУ да дам

Нек ми на миру оставе кости

Како их није брука и срам

Ево ме бесне, згрожене, љуте

Santa Maria della Salute

Зар није песма довољна сама

Већ свак се пита: Која је та?

И мада име прекрива тама,

То јест нема га, испадох – ЈА!

Затим се сложи читава драма

Од које мртву хвата ме страх

Многи су мудри само кад ћуте

Santa Maria della Salute

Опрости, мајко, јер згреших много

Заведох старца, таки ми ћеф

А кад би ствари гледали строго

Све је то Лазин песнички блеф

Нека сви иду са милим богом

Па то је прича ко шупаљ деф

Дај, казни најзад све сакалуде

Santa Maria della Salute

Тровали све су, и младост моју

Кокету лако извиче свет

Ту свако има верзију своју

МАХНУЛА РЕПОМ, ни шест ни пет

КОД ТАКВИХ ИДЕ СВЕ КО ПО ЛОЈУ

МАНИТИ ЛАЗА – ДУНЂЕРСКИХ ЗЕТ

Због песме тако сви редом суде

Santa Maria della Salute

Откад у дворац поета ступи

Ако пар фраза измењах с њим

А он у песми до бола тупи

Како се брани ко некад Рим

Ране му лечим, а веће трпи

Испаде да смо некакав тим

Чист пример како песници муте

Santa Maria della Salute

Још, беспослена, душу му свесну

Скенирам, то је код врца ред

А башка како ко Максим тресну

Када спомену отопљен лед

И ко да свари ону лаж пресну

Како ЈА ЧИЧИ НУДИМ СВОЈ МЕД

Е, баш за старцем овакве жуде

Све је то  ниво краљевске луде

Santa Maria della Salute

Те, као, јадан, фемка се просто

Да ли да узме то благо сад

Уф, јадан, пред свим је одузет осто

Од силних воћки спопо га јад

Осећао се незваним гостом

Пред тим обиљем, све само не млад

Помилуј и те, скроз уврнуте,

Santa Maria della Salute

Посебан пиш су некакве силе

Што започеше борбу за власт

На празан стомак тукле се, биле

Да му не оде у пропаст маст

Па мудре силе јаче су биле

И тако спасле Лазину част

Таквим су честе жуте минуте

Santa Maria della Salute

И тобож после те страшне борбе

Утеко он је од среће(!) луд

А на основу његове чорбе

Ја – у смрт право, немадох куд

Док сам тад стварно спремала торбе

Па у Беч драги, на дужи пут

Тако песници народ залуде

Santa Maria della Salute

Затим он лепо направи циркус

Граница поста небески свод

Ништа истина и ништа тифус

Он вози лични измаштан брод

Представа сјајна за селски бирцуз

Ал не за мене нити мој род

Зар тако, Лазо, о, сине Бруте

Santa Maria della Salute

Мош мислит човек после не спава

Пошто му дођем кад мени хир

Пуца му, тужном, због мене глава

Начисто зглајзну, изгуби мир

Испаде тежа његова страва

Нег смрти моје најдубљи вир

Ко ли нам само укрсти путе

Santa Maria della Salute

О СВОЈОЈ МУЦИ глагољи Лаза

И то се учи у школи свуд

Да бар за младост трагичну каза

Коју реч више, прави се луд

Тако све поста обична фраза

Ја – мртва, њему – цепа се груд

О, судбе моје несрећне, круте

Santa Maria della Salute

Нико нормалан да најзад каже:

УМРЛА ВИЛА С ДВАДЕСЕТ ПЕТ!

Уместо свега свако се слаже

Да се то ЊЕМУ срушио свет

И добили смо основу каже

Којој сви даше крила за лет

Глупост не тражи јаке адуте

Santa Maria della Salute

Море, кад узмем говнаву мотку

То ће да буде представа тек

Па кад поткупим ту силну стоку

Непоновљиви призор ко лек

Делићу редом сваком буботку

Где ће ми, срећној, тад бити крај!

Чувај се и ти, песниче, знај

И критичари нек леђа пазе

Џибери башка што редом газе

И филмаџије што ме не мазе

Тв серије што ми се плазе

Све звезде има да виде луде

Шотра и Јерков, и ђак и студент

Сви што ОВАКВУ верзију гуде

Од батина ће баш да полуде

Santa Maria della Salute!

Ленки позајмио глас и перо

Бошко Милосављевић

Јануар – април 2017.

Шта сам хтео да кажем. У то време нашег средњошколског школовања наишао сам на занимљиву песмицу која је кружила међу ђацима, чија је поента била да се чују ОБЕ стране, прво је била песма неког мушкића са неке журке, где он као бриљира, шармира, саобаљује, како каже народ само тако, а одмах затим имали смо прилику да чујемо и верзију ТЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, у најкраћем, тип  пун себе, досадан ко пролив, пуваџија, незанимљив и све у том стилу.  

Ала би то била антологија над антологијама да све опеване Лауре, Беатриче, Катулова Лезбија, све оне силне девојке које су трубадури дивинизовали

(Зовијеше зора дан а славно пролитје

Травицу дробну ван зелен лис и цвитје

ја кад бих ухићен од ове госпоје

ке образ накићен у слави вас поје

сјутра дим на прозор погледат опћах ја

те тада мој позор у тај час позри тја

мени би видити још липшу нер вилу

госпоју сједити у рушцу пребилу...), Ракитићева Милеса, Ерићева Ружа Јагличић у виру код Банове воденице, и Вера Павладољска Матијина, Ана Бране Петровића, поменута Јулија Примицова Прешернова, Ружа Змајева, милион безимених, само можда са именом драга или нешто друго, али без имена, дакле да И ОНЕ   дају своје виђење и те љубави и целе ситуације око песника, грешна ми душа, за многе од њих, мислим песнике,  важи оно што су крајње гнусно и цинично Американци, прича се, говорили за Индијанце: Најбољи Индијанац је... наставите ову гнусобу сами, не морам баш све да кажем, е, знајући многе, премноге песнике, ако за њих не важи овај цинизам, не знам за кога важи. Матија је имао сатиричан запис или изјаву, није битно, да нека набеђена будалетина нашкраба два три бесловесна сгтихића у младости, па после на основу тог КАПИТАЛА, БОКТЕ МАЗО, следећих педесет, шездесет, већ колико му судбина додели, година, малтретира целу фамилију, околину, кога год стигне, пијан и агресиван, да те бог сачува.

Хајде још која безимена:

(Миодраг Станисављевић: Никог нема у тршћаку крај пута/ да, ту су већ негде птице/ у својим малим гнездима / свијеним на тлу./ непомична је трска: нема ни ветра/ тек слабо њихање ветра открива/ иза једног густог бокора/ ловца притајеног!/ миран је тршчак/ птице не виде ловца/ ловац не види њих мисли да је сам/ а мало даље одатле, не видећи ни ловца ни птице/ моја драга и ја!)...,

безимена је и жена Вељка Петровића у песми

ЗАШТО

О зашто смо се, зашто смо се срели

на мртвој стази опора вењања,

над мутним небом мађијског јесења,

о зашто смо се погледали, је ли?

О зашто се нисмо мимоишли, драга,

ко до две лађе на сред океана,

што црних једри, а с два мртва кана,

плове и мину у маглу без трага?

Занимљиво, кад су га новинари питали кад је и како настала ова песма, шеретски је одговорио да је био нешто љут на супругу.

Нема имена ни код лепе песме Петра Пајића

ЗАКЛЕТВА

Кад на вешала стане живот голи,

у последњем часу, кад ме све заболи,

кад ме сви презру, високи, охоли,

ти веруј у мене и тада ме воли.

Када нестанем, несрећа ме сколи,

кад ме позову црни апостоли,

кад не буде никог да за мене моли,

ти веруј у мене, две-три сузе проли.

 Кад ми судбина најтеже дозволи,

када ме тама потпуно опколи,

 кад ме под своје узму сви ђаволи,

ти веруј у мене, ти свему одоли.

 Још милион њих, жена,  кад би само хтело да ДА СВОЈЕ ВЕРЗИЈУ целе ситауације. Е, такав је био мој малопређашњи покушај са Ленком и манитим Лазом (тако су га звали, пошто се за оно време понашао прилично уврнуто, ишао раздрљен, препливавао Дунав и слично). Међутим, много више среће сам имао са песмом коју сам испевао ИЗ ЖЕНСКОГ УГЛА, као одговор на брутално искрену и у крајњој линији, по мени, безобразну ИСКРЕНУ ПЕСМУ Милана Ракића. Ево женске верзије те песме, премисе могу бити, као што у животу уопште није искључено, да је и партнерка Ракићева, којој се он онако брутално у мислима обраћа, имала неку своју рачуницу: сигурност, економску независност, углед у друштву, па, богами, за такве ствари многе жене остају и опстају и у браковима или везама, које нису баш најпримереније, гледано строго формално. Још једна премиса нека буде да је партнерка ли је, жена ли је, небитно, млађа бар двадесетак па и више година. Па ће можда после овог аспекта, кад се чује и женска страна, критичари и тумачи престати да причају о јадници која појма нема да је само инструмент у рукама мушке пожуде, јадна жена, а кад се чује ова верзија, песник који се толико распувао, не да ће да спусти дурбин, него ће гледати где има најближа мишја рупа, а не да се пува како је он, је л' те даса који троши једну женску на сто метара, како се то каже, споради свог, сунце ти, ужитка. Дакле, песма

ЖЕНСКА ВЕРЗИЈА ИСКРЕНЕ ПЕСМЕ

(утук на истоимену песму Милана Ракића)

Само ти жваћи, изанђала кешо

Док се ја штипам да измамим сузе

Ладиш и мислиш како си ме прешо

Јер сам у пози: ЈОЈ ПАМЕТ МИ УЗЕ

И докле сипаш за глупошћу глупост

Мене већ вата сраћкавица жива

Пази бре вамо док драмим ганутост

И не зијај ми врх заспалих њива

Мало ти што се у кревету патим

Још морам речи твојих да се бојим

Али све трпим кад знам да ћу затим

Бити у врту са шофером својим

Уствари ћошак ме боли и остало

Док сам у стању за кеш да се гребем

Мислиш да не знам блесава будало

Да ти НА МЕНИ НАЈВОЛИЈЕШ СЕБЕ

За тај тренутак какда лову пљујеш

Стојички трпим свако твоје срање

Крзна док гладим, звекет злата чујем

Мислим како су овце за шишање

Посебном снагом у мом срцу горе

Фолерске ватре од оног момента

Када си вилу на сред Фрушке Горе

Преписо мени путем тестамента

И зато ћу ти увек рећи: КЕЊАЈ

Што си ђутурум нисам ти ја крива

Ал повремено барем плочу мењај

Док тама пада врх заспалих њива!

Е, наздравље! Међутим, овде се цела ствар захуктава, полако, све ће доћи на своје место. Прво мини дигресија: по ко зна који пут код мене поменути Душко Радовић је рекао отприлике: Пре него што почнете о било чему да говорите, молим да нам укратко изнесе своје највеће успехе и домете, чисто да видимо с ким имамо посла. Паааааа, драги читаоци, ви имате посла са ЧОВЕКОМ КОЈИ ЈЕ УШАО У СРЕДЊОШКОЛСКУ ЛЕКТИРУ, да, да, добро сте чули, мене су, моје стваралаштво, моје поетске домете управо радили ђаци и један наставник ваљевске средње школе, а, шта кажете! Јес да је то било нешто на нека мања врата, нисам освануо у ЗВАНИЧНОМ ПЛАНУ И ПРОГРАМУ, али, таква су времена, дај шта даш, кад је онај могао да каже: пролетос сам држао катедру на Правном факултету, а нешто касније на Економском, ваљда могу и ја, без детаљисања да једноставно кажем: БИО САМ ДЕО НАСТАВЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЈЕДНОЈ ВАЉЕВСКОЈ СРЕДЊОЈ ШКОЛИ И ШЛУС! (Објашњење за ДРЖАЊЕ катедре: испоставило се да је човек који је срочио поменуту формулацију СТОЛАР, држао је катедру док је колега закуцавао шта треба у где треба, била се расклиматала, исти случај и са катедром на Економском!).

Е, особа која је предавала српски у тој средњој школи, однекуд је знала за ову моју женску верзију ИСКРЕНЕ ПЕСМЕ, па понуди ђацима, после званичне обраде, све по плану и програму, као освежење и ово моје сочињеније. Нећу да се правим важан, али бар десетак ђака тих неколико одељења трећег разреда научило је ОВУ ВЕРЗИЈУ, моју, имали смо више среће нег' памети што се у том периоду није појавио неки инспектор, саветник, већ како се вика, пао би на продужетак леђа шта испаде од Ракића, разбуца га Б. М. ко свиња врећу, јашта. Ето, тек сам за крај описивања марша у Бранковину оставио оно најзначајније: нисте имали све време појма са каквом величином имате посла, са ПИСЦЕМ ИЗ ЛЕКТИРЕ, што би рекла деца, сунце ти калајисано!

МАРШ У ЛЕСКОВИЦЕ, МАЈ, МОЖДА ЈУН 1961. ГОДИНЕ

Мало фактографије:

Марш у Лесковице трајао је три дана;

Завршни разреди су тада били они који су рођени 1942. године, дакле, моји бивши школски, док нисам изгубио корак, у другом разреду, у школској 1958/59. години, али, сад свеједно, да нисам понављао тад, понављао бих хиљаду посто у трећем разреду где би ме сачекао неумољиви Дача Давидовић из физике, коју никада, али никада не бих научио за двојку, овако, после некако отаљаног другог разреда по други пут, физику је дошла у трећем разреду, према плану и програму, да нам предаје Лола Ножица, која је била душа од жене. У тој генерацији били су Жика Николић, Вукин син, Раша Леманов, Дуле Лазић, Белотрепан, Пера Петронић, Пицика, Мире Радојчић, Талијашко, Драшко Танасијевић, Каћа Пајић, Весна Кончар, Стана Китановић, Биљана Митровић, Аца Раичевић звани Брдо, из Мионице, Дража Четник и други;

Моја генерација тада је била, дакле, трећи разред (Лале Дивнић, Звонко Ханзел, Прле Лазаревић, Станица Мирковић, Савић Дебели, Раденко Богићевић Карађорђе, Мира Зечица, Родољуб Жућа Ђоковић, Ђоле Кифла, Нада Ђурић, иста Меј Брит...), генерација Панте Ковачевића, Икице Илића, Лала Андрића, тада други, а нове снаге, први разред, они рођени махом 1945. године: Пућа Ракић, Гроф Стојнић, сестра Томија Стила, тако смо звали Савића из другог разреда, Гордана, нежна и префињена лепотица, затим Лале Спасојевић, Лајковац и други;

Пре  свега треба одмах да кажем да смо награбали ко нико наш, наиме, сва три дана падала је киша, тако да немам појма да смо уопште нешто боравили напољу, осим ако није било неопходно, можда до задружне продавнице ту у близини. Упечатљива слика са тог марша је како је Пера Петронић, Пицика, све време на глави носио један џак, као заштиту од невремена, парадирао је по том простору као нека баба рога, али, да не понављам тужну причу о њему: он је тада већ увелико био НА НЕКОЈ ДРУГОЈ СТРАНИ ЖИВОТА, једва је завршио тај разред, и то он који је био појам бриљантног ђака, кад је дошао из, мислим, Диваца у седмом разреду основне, био је најлепши, најразвијенији, најбриљантнији у школи, најбољи атлетичар, одбојкаш, фудбалер, један Аполон, док, како сам на неком другом месту написао, није почео да показује знаке тешке душевне болести негде током нашег другог разреда гимназије, и такав, изгубљен, суманут, и без икакве оријентације у времену и простору, некадашњи најбриљантнији ђак, једва је, на стару славу, а богме и на сажаљење професора, некако једва успео да заврши гимназију.

Због таквог времена, ми смо били углавном у згради основне школе, и ту се догодио, за нас ђаке, више него урнебесан, а за „латинку“ строгу и озбиљну Лепу Продановић прилично неугодан догађај. Шта смо могли друго да радимо по учионицама и ходницима те мале школске зграде него да се излежавамо на струњачама, седимо у групама, не сећам се неких посебних активности, што би данас рекла деца, једноставно смо блејали. На једној струњачи, целом дужином опружио се, на стомаку, више него корпулентни наш друг Аца звани Брдо, тако да му је истакнута позадина просто позивала да га неко нечим шљисне, прутем, штапом, ципелом или нечим сличним. Е, то је пало на памет поменутој нашој професорки Лепи Продановић, која је тражила од нас да ћутимо док се она Аци полако на прстима прикрада, са једном скинутом ципелом или сандалом, није битно за причу. Кад му је пришла довољно близу, замахне и доообро га том, назовимо је, ципелом пљесне по задњици да је зазвечало само тако. Међутим, шта се дешава: Аца, не знајући ко је извео ту по њега болну, по остале урнебесну, шалу, не дижући главу заривену у струњачу, крикне из све снаге: ЈЕБЕМ ЛИ ТИ СЕЛЕ ГОЛОПИЦАСТО! Да би избегла даљи блам, Лепа се хитро да хитрије није могло изгуби из ходника, уз наш урнебесан смех – е, нека јој је рекао, он није знао коме, али МИ СМО ЗНАЛИ, то је и за професорку и за нас било довољно. Лепо је неко давно рекао: НЕ ДИРАЈ ЛАВА КАД СПАВА (наш додатак – поготово не по ДУПЕТУ!).

Не знам у шта би следећи податак спадао, у фактографију, у опис понашања сељана, нисам паметан, тек за тих неколико дана, дај боже да смо видели ТРЕЗНОГ СТАНОВНИКА ЛЕСКОВИЦА, није била јесен, па да се пече ракија, немам објашњење, тек све лудо и пијано. Ћубана иде испред нас, ваљда до продавнице или ко зна којим послом, ту око зграда где је задруга, продавница, кафана, кад право према њој иде баја, раширио руке, гледа је дрско и безобразно, она млада као роса, нема ни тридесет пет година, и тај баја из све снаге каже, пред свима: УМРИ, ПИЦО, ДА ТИ БАЈА НИСИ БАРЈАК, е, баш је нашао диван начин да скрене пажњу на себе, не зна ни он шта је, јадан, хтео.

Из овог штурог и скромног описа и овог марша, види се да маршеви нису имали неку нарочиту улогу и смисао, једноставно смо се челичили пешачећи понекад и по двадесетак километара, на самом терену не сећам се неких смисленијих активности, били смо препуштени личним иницијативама и сналажењу, неко око спорта, неко, богме, око девојака, неко је једноставно гледао да све то што елегантније прође, све у свему, како су  маршеви само летимично и непрецизно дати у књигама поводом неких округлих годишњица, тако се и види да ни они који су их организовали нису имали баш неке артикулисане идеје, рачунајући на чињеницу како младости као таквој не треба много, довољно их је скупити па ће се они некако већ снаћи, неко ће неког пољубити, неко ће изигравати тиху патњу, неко ће парадирати, неко играти лопте, одбојке или већ нешто у том смислу, неко ће ћућорити, неко оговарати, неко попуњавати чувене лексиконе (то девојчице) и тако даље.

ФИЛМОВИ СНИМАНИ У ВАЉЕВУ: РАФАЛ У НЕБО, 1957.

Један од првих филмова, можда и први, снимљен овде, јесте Рафал у небо, 1957, са неким сценама у дворишту и у згради старе Гимназије на Косанчићевом венцу. Ми који смо те године полазили у први разред те школе, стицајем околности пошли смо седам дана касније, јер је зграда била практично цела на располагању екипи овог филма. Тада смо зарадили, као статисти, и неки динарчић, а занимљиво је то што је статиста било на стотине. Статирали су и ђаци и грађани, сећам се од познатијих да је статирао и Мики Вартекс, тада можда ученик трећег разреда.  Изненадио сам се колико се пута са толико статиста понавља нека сцена, а једна је поновљена ЛИЧНО ЗБОГ МЕНЕ. Опа, јесам ли ја био нека значајна личност, издвајао се стасом, гласом или на неки други начин, да се цела она скаламерија од камера, кранова, микрофона, мегафона, сниматеља, организатора, помоћника, асистената као и оних две три стотине статиста поново построји за ЈОШ ЈЕДНО СНИМАЊЕ?

 Ево о чему се радило. Ми смо глумили масу која се радује дану ослобођења, престанка рата (другог светског) и нагрнули смо из главне тешњарске улице, у то време Лоле Рибара, горе Грбовићевом према улазу у гимназијско двориште. Бацане су капе у вис, викало се нешто у смислу доласка слободе и слично, а ја сам једну капу која је летела баш на мене ухватио на волеј. У ТОМ ТРЕНУТКУ, неко од организатора, можда један кога су звали Гане, виче: СТОП, СТОП и ми обустављамо одушевљено прослављање победе, тј. слободе. Међутим, чини ми се некако љутит тај Гане, узгред у КРИМКАМА, ципелама које су тада нама личиле на недостижан сан, иде ни мање ни  више право према МЕНИ и не баш пријатним гласом ме упозорава да не кварим сцену неким својим ногатањима, односно хватањем бачених капа на волеј!  Земљо, отвори се!

Наравно да нисам тада знао о чему се у филму ради, а гледао сам га само једном на некој од радних акција, све УЗАЛУД покушавајући да у оној гомили угледам своје величанство. Сећам се само како је у дворишту Гимназије судија Брана Јовановић глумио сељака који пребацује неко сено вилама тамо и овамо. И још, како је Берт Сотлер у једном тренутку изашао са неком аутоматском пушком и на улазу у зграду испалио рафал према небу, по чему је филм и добио назив. 

У филму је глумио и тада млади Павле Вуисић (мада је он и тада као тридесетједногодишњак изгледао некако старолико). Ваљевци, причало се, можда Љуба Куки и друштво (Ђока Кјупи, Мики Лори?) хтели су да покажу своју вицкастост и кад би Паја ишао пешке до Гранда викнули би за њим: Пајо, а он се, наиван, у почетку окретао мислећи да га зове неко познат. Међутим, мангупи би само гледали на шеснаесту страну и Паја изнервиран, после другог – трећег наседања извалио је нешто што је после истим тим фрајерима служило кад би се нашли у сличној ситуацији: (пошто је на улици било више света, Паја је по осећају одакле је прозивка долазила, руком из даљине ограничио простор и људе којима се обраћа) ОДАВДЕ ДОВДЕ, СВИ У ПИ.КУ МАТЕРИНУ!

PRILOG ZA BIOGRAFIJU SAVIĆA DEBELOG

Slobodan Savić Debeli, snimak iz kasnijeg perioda

(Kad je mogao Dedijer da objavi tomova i tomova o onome za koga samo znamo kako je jeo sa svojom braćom i sestrama svinjsku glavu, što i mi ne bismo za sto posto našeg čoveka, Savića Debelog, objavili bar koji prilog o njegovom životu i priključenijima.Legenda kaže da su roditelji malog Jože otišli rođacima u posetu, a njega ostavili da čuva braću i sestre. Dugo ih nije bilo, pa su deca ogladnela. Odvažan, kakav je već bio, Joža je, uprkos znanju da će zbog toga dobiti batine, skinuo s tavana svinjsku glavu čuvanu za neku posebnu priliku. Ostatak je istorija: deca su dobila proliv, Joža batine, a osnovci širom počivše SFRJ dobili su priču koja je ušla u obaveznu lektiru).

Vreme dešavanja: jesen, 1960. godina

Mesto: Va gimnazija na Kosančića vencu

Kada: u trećem razredu gimnazije

Prisutni, od poznatijih: Lale Divnić, Žuća Đoković, Đole Kifla, Zvonko Hanzel, Mira Zečica, Prle Lazarević, Stanica Mirković, B. Milosavljević...

U glavnim ulogama:

Nada Mandić Klara, razredna

Slobodan Savić Debeli, legenda

Kako Savić Debeli opravdava što je nedelju dana zevzečio u školskom dvorištu i na stadionu Budućnosti, a nije bio u školi

Klara: Savić, Savić, ček’ samo, od ponedeljka do subote, nisi bio nijedan dan u školi.

Savić: Tačno. Moram da proverim. (Izlazi, kao gleda u dnevnik, ukrade joj penkalu, vraća se u prvu klupu).

K.: E... gde sam stavila penkalu.

(Debeli skače, vraća penkalu, dok je ona odvrće, Debeli krade futrolu).

K.: Ajd sad (skida naočare, vidi nema joj futrole, kaže): Gde mi je futrola?

(Savić skače, vraća futrolu, u međuvremenu je nešto na papiriću pisao i to ubacio u futrolu,  Klara vadi ceduljicu i čita naglas)

K.: Najlepšoj studentkinji Zagrebaćkog sveućilišta, (Klara se smejulji i kaže): Vragu jedan!

K.: Ponedeljak, svih 6 časova.

S.: Pitajte Mijana, dramska sekcija za recitaciju oko 29. nevembra dana JNA, naša je armija nepobediva.

K.: Polako, da zapišem, pitati kolegu Mijanovića. Utorak, jen, dva... i ovde svih 6 časova.

S.: E, kod Ćubane, opet neki Monserat, jaka drama, sa pevanjem i pucanjem.

K.: Dakle, da pitam koleginicu Nožicu, dobro, sreda, pet časova?

S.: Uuuuu, prebacio sam se, u sredu sam imao probu kod Mijana...

K.: Aha, a u ponedeljak?

S.: Pa i u ponedeljak proba kod Mijana.

K.: Ja ću sa tobom lepo poludeti, ko se ovde snađe taj je, ne znam, Ajnštajn. Da vidimo, četvrtak, 6 časova.

S.: Jel može džumle četvrtak i petak.

K.: Ajde da vidimo i to.

S.: Molim za malo pažnje. Dobijem ja u četvrtak temperaPOTURU 39 sa 42 koma pet, dobro sam reko koma, stvarno bila koma. E, sad ja vas da pitam: Kad se tako užasno osećate, ali da mi kažete pošteno, da li bi vi igde mrdnuli od kuće, čak i kad bi hteli.

K.: Vala ne bih.

S.: O tome i ja pričam, de da mrdam, ležim ja, moja Grozda lepo nije živa od brige ćale Ilija ne ide u svoju radnju, ali, malo po malo, u petak ja drugi čovek, ko rukom odneto. Temperatura 32 sa 36, idealna. Ali, nisam juče bio u školi, neću ni danas, u petak, tek prezdravio, ipak moram do lekara za opravdanje ova dva dana. Sluša mene doktor, ja zdrav, pita što sam došo. To sam hteo da naglasim: Kad si bolestan sonolkom temperaPOTUROM, ne moš da mrdneš iz kuće, kad ozdraviš, kažu ti što si došo ti si zdrav. I ne tede da mi da opravdanje, zato ga nemam, pitajte i burazera Zdravka, on mi menjo obloge.

K.: Joj muko moja, srediće vas Mijanović, jeste čuli, on vam je drugi razredni. Subota, tri časa.

S.: Znate šta profesorka, treba biti pošten, što jes jes, to je stvarno neopravdano.

Tako Debeli od preko trideset i nešto izostanaka, dobije samo tri neopravdana!

P. S. Zaista, Savić je bio NEZAOBILAZAN i kao konferansije i kao glumac, bio je miljenik Ćubane i Mijana, ali, molim, pazite sad: To mu ništa nije pomoglo, Jova Kovačević (hemija), Nada Klara (matematika), Jovan Apostolović (istorija), Branka Kovačević (nemački) – bili su NEUMOLJIVI: Savić mora da ponavlja treći gimnazije, i: Ponavljao je, nisu ga spasli oni koji su ga angažovali za svaku bogovetnu priredbu i nastup. Jedva je, posle nekoliko godina, vanredno završio tu ZAHVALNU VA gimnaziju!

SAVIĆ DEBELI I JOVA KOVAČEVIĆ, PROFESOR HEMIJE

Jovan Kovačević

Nama predavao u dobu kad se tada čovek smatrao starim, imao 61, 62 godine. Savić Debeli, kakvim ga je bog dao 1961, u našem 3. razredu Gimnazije, nema s kim nije terao komendiju (nije smeo sa Mijanom), posebno sa Jovom, Apostolovićem, Nadom Klarom, "Nemicom" Brankom Kovačević (pogledati iz Amarkorda scenu sa trafikantkinjom, što se tiče poprsja), tako da je jadni Jova imao prave muke sa ovim spadalom, mislim Debelim. Saviću, izađi, kaže Jova, a glas mu nekako već starački, podrhtava, Jova malo slabije čuje, što je važno za scenu, a Savić ISTIM TAKVIM, podrhtavajućim, glasom kaže: EEEEveeeee meeee (kao da mekeće). Jova: Piši, Savić podrhtavajućim glasom: Piiiišeeem (mi u vrisku, ciku, galamu, smeh). Jova: Šta ima smešno (više vidi nego što čuje), Savić, istim glasom: Neeema ništa. PIši, Jova će, Savić: Piiišeeem. Jova: so, Savić ponavlja, neko mu šapne NACL, Savić glasno, Jovinim glasom ENACEEL, plus, kaže Jova, Plus, ponavlja Debeli, voda, vooooda, HA2O,DOBIJEMO, kaže Jova, očekujući u nastavku da Savić nešto grupiše pojedine elemente iz ova dva jedinjenja, mi i dalje u smeh, Jova gleda u nas, Savić polako ostavlja sunđer i kredu, otvara vrata i samo mu se glava vidi, dok Jova gleda u nas, i kaže Debeli iz sve snage DOBIJEMO SLANU VODU. Jova pogleda ljutito prema njemu i drekne: NAAAAPOLJEEEE, a Debeli koji je već izašao, zamiče u hodnik i viče: IDEEEEEEEM!

ПОНОВО ДРУГИ РАЗРЕД, ШКОЛСКА 1959/60. ГОДИНА

Не знам да ли је то опште место, али детињство и младост су, по правилу, веома трауматично доба у развоју сваког људског бића. Блажени они који те године прођу са минимумом траума, мука, јада, понижења и слично. Мени у ушима стално, кад размишљам о томе, звуче речи Јуџина Ганта, дечака из романа Погледај дом свој, анђеле: Тако ми свега, остатак живота провешћу видајући ране које сте ми у детињству нанели.

Сад, нисам ја неки учени психолог или неко у том смислу, али и обични људи имају право на своја мишљења, па, вала, и уопштавања, па ако некада погоде, погоде, ако не, извините на сметњи, ја тако мислим по мом мишљењу, како би се говорило међу нама клинцима. Неко би могао да каже да су ПОРОДИЧНЕ ТРАУМЕ ствар личног удеса и ако је то задесило некога, нема права да свој приватан случај генерализује, једноставно, тако ти се, брате, заломило, родио си се ту и ту и тачка, (Што се нисте родили код Кардеља, говорио је наш отац кад нешто тражимо!),  трпи, видај ране како знаш и умеш , неко оде у писце да „испегла“ те трауме, неко заглави неку тешку психичку болест, неко превазиђе неким компензацијама и слично.

Кад рекох компензацијама, био с нама у разреду, у Гимназији, један прилично ружњикав и некако сав НЕДОВРШЕН дечкић из неког села, мале главе, сав у неком фелшу од лица, ама мајмуноликог изгледа. Многи од нас су га не ретко зезали, не због изгледа, али он је јадан био сав у грчу и као у неком ставу примања удараца, да је право чудо како је све преживео. Узгред, многи од нас који нађу такву жртву, окоме се на њу из све снаге, зато што добро осећају да док таквог јадника киње и понижавају, они сами не могу доћи на дневни ред истих таквих увреда и понижења. Не знам да ли сам рекао да му је пришивен и неки надимак по систему како шеретски називају Ужичане. Елем, прође некако и наше гимназијско доба, овај наш  школски заврши медицину и поче да се појављује на оним чувеним годишњицама, окупљањима, али сада у непрепознатљивом издању: није, наравно, могао да повећа главицу, ни да богзна колико поправи свој по мало мајмунолики изглед лица, али, што би рекли данас, аутфит, лук, стајлинг су  били бајни – причали су, пошто нисам ишао на такве скупове, осим на двадесетпетогодишњицу, дакле, причали су да је имао невероватно елегантан шешир, одело фирмирано само тако, можда неки штап, ципеле мало богатство, прстење, машне, ташне, став, изглед, држање грофа од, па сад изаберите неко енглеско име или покрајину и све у том стилу, а врхунац свега, то су посебно подвлачили, био је што је захтевао да га ШКОЛСКИ ДРУГОВИ ословљавају са ВИ, да, добро смо написали, са ВИ! 

Опет, једна тутушкаста наша школска другарица, којој само из финоће нисмо уз име током школовања наденули СТАЛНИ надимак ДЕБЕЛА, појави се на поменутој двадесетпетогодишњици толико танког струка, да су многи од нас помислили како је побегла из неког каубојског филма, ако се сећате, тамо су девојке по правилу таквог стручића да је то право чудо, што би народ рекао, само што се не прекину. Е, она некадашња наша Дунда сад на вратима Златибора улази и застаје (да би је се добро осмотрило, да направим ову натегнуту и за наш језик насилну конструкцију), мајке ми ако многи од нас, тада четрдесетчетворогодишњака није помислио како је нека средњошколка дошла да међу нашим школским другарицама каже нешто својој МАМИ. У неко доба је препознаше и рекоше, па то је С., из Граца, дугогодишња Београђанка, наша дебела и туста школска из давних дана. За нашу причу није неважан податак, који говори како је сигурно месецима а можда и годинама ТРЕНИРАЛА овај наступ, којим би поништила целу своју средњошколску репутацију пуначке и неатрактивне девојчице, дакле није занемарљив податак како је после можда годину дана прошетала својим омиљеним Грацем, дао бог ако није била бар двадесет кила пунија него на оној прослави, наша стара, добра пуначка С.!

Опет, није прича из наше генерације, али може бити поучна. Дошао међу оне који су рођени 1945. године у разред један две године старији, на питање знатижељних где је изгубио две године школовања дао објашњење које никада ни он није разумео, није битно, видео да  се нуде нека места у неким телима подмлатка СК или Народне омладине, брзо почео да се пење том друштвено-политичком лествицом добио надимак по тој својој израженој склоности, нећемо га открити, битна је ПОЈАВА, и мало по мало постао фаца, и тако до краја дугог разреда. На једној од радних акција, у Лапову, 1962, та и таква узданица, нада, руководилац, перспектива, опа бато!, буде са групом пајтоса изведен пред целу нашу бригаду да их околни сељаци идентификују као оне, пази сад! КОЈИ СУ КРАЛИ ЋЕБАД ИЗ БАРАКА И ПРОДАВАЛИ ИХ ПОМЕНУТИМ СЕЉАЦИМА! Све се открије, без икакве сумње. И, што би рекао Д. Радовић, за чланове партије важе неки посебни судови, само је за нас обичну гулију редован суд, те ти та наша партијска громада добије, што би деца рекла, најстрожи укор ПОСЛУЖИТЕЉА. Међутим, његова промућурна сељачка глава схватила је да му је у Ваљеву запечаћена после те афере политичка каријера, испише се из наше Гимназије, оде у Београд и ванредно заврши школу, па на један економски факултет у унутрашњости, да што више затре трагове док се случај не охлади. После само годину или две, видимо ми дотичног на малим екранима наших теве пријемника, што би рекао Радован, као КАДАР на републичком нивоу, са тог факултета, нешто око студената ли, радника ли, синдиката ли, није битно, али говори, маше, пледира, опомиње, указује, саветује, наглашава..., има код Бећковића у сатиричним записима О МЕЂУВРЕМЕНУ један који нуди шему свима за посмртне говоре, ако се сећам, само су имена, место, околности остављене да се према конкретном случају попуне. Е, тако ми се чини да је код свих политичара, поготово ових млађих и алавих, нарочито оних кјоји долазе из села и неких друштвених маргина, они надиру  (лепа аутобиографска песма:

РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

Надиремо скитски

Сјени Гаврила Принципа

Надиремо ситни здепасти и тврди
Освајамо мучки лоповски хајдучки
Косооки кривоноги пригушени скитски
Трпки полудивљи надиремо митски
Под куполом шугавог интернатског неба
Са периферија из влажних буџака
Зелени од мржње и жути од жучи
Унижени препуни криминалног мрака
Прегризли смо гркљан досадној епохи
Напудрана госпа грациозно липти
Ми идемо даље ми јездимо брже
По уклетом кругу и можда кругу смрти
Иза нас остају стазе и богазе
Ломни грудобрани пастели равнина
Благословене крај плотова жене
Иза нас не оста чак ни мјесечина
Препуни густог криминалног мрака
И ко зна још каквих прадједовских тмица
Ми пуцамо страсно из публике с лица
Нека се оконча ова комедија
Овај идиотски театар улица
Некролог срочисмо за псеудоруљу
Излишно слободни до грла у муљу
Они у вријеме утиснуше стопе
Пуцајући право у срце Европе),

напомена, па ми из Ваљева можемо да набројимо бар десет оваквих НАШИЈЕНАЦА који направише на дрскости, фразама, јакој вољи и сличном каријере над каријерама, наравно у политици. Но вратимо се нашем јунаку: из те провинције, он миц по миц за Београд, па директор неке велике извозно – увозне фирме,  па магистар, па доктор наука, и на крају каријере, као круна, постао је тадашњи, за град Београд оно што је данас ГОРАН ВЕСИЋ. Е, сад зашто оволики увод (мада је увод толики да је за оно главно остало само две – три реченице, могао бих ја овај систем да патентирам у теорији књижевности, УВОД – осам десетина, разрада, једна десетина, закључак, једна десетина, генијално!), дакле, на таквим окупљањима бивших гимназијалаца, онај о коме говоримо долазио је обавезно са бесним колима града Београда и личним возачем. Идемо даље, да би се знало ко је газда, возач је све време тих њихових окупљања проводио У АУТУ, па ма потрајало до раних јутарњих сати. На питања/ молбе неких обзирнијих другова или другарица да би возач могао да седне ту негде у сали, јунак нашег доба, причали су, одговарао је: Пусти, пусти, он мора да зна где му је место. И још нешто није баш да није важно за причу: нико никада из те генерације, кад су била таква окупљања (а није се чекало да прође пет или десет година) дакле, нико никада није платио ни динара, све је платио онај који је некада украо неколико ћебади на радној акцији сада далеке 1962. године, вредна нека ћебад, људи моји!

Није баш тако лако пропрати биографију, мислим да сам на једном другом месту препричао, у слободној интерпретацији, сличну психолошку причицу, кога другога, шерета Моме Капора: да  би се нашалили са једним другом на самој прослави матуре једном давно у Шапцу, другови му у неки сок наспу рицинуса у озбиљној количини, он јадан, пошто су се намерно потрудили да буде подалеко од WC- а, а и као да су распоредом столица направили намерно практично непремостиву баријеру, кад је потрчао тамо где и цар иде пешке, док се као ослободио пролаз, све намерно некако успорено, збркано и трапаво доведе до тога ДА СЕ ТАЈ ТУ ПРЕД СВИМА, И ДРУГОВИМА И ДРУГАРИЦАМА И ПРОФЕСОРИМА И ДИРЕКТОРОМ, УСЕРЕ У ГАЋЕ, ПА И ДАЉЕ! Да би спрао ту муку и срамоту, спрао у будућности у преносном значењу, поменути дечкић упише неки технички факултет са намером да касније то своје знање лепо уновчи и направи малу грађевинску империју негде у јужним америкама, новим зеландима, јужноафричким републикама, за смисао целе приче небитно. И тако ето ти нашег бизнисмена, власника, могула, хајде назовимо га Милисавом, после двадесет година у Шапцу, уз нескривену наду да је глас о његовом светском успеху, слави и богатству успео као варикином да опере, очити, учини да се заборави и онај рицинус и оне усране и гаће и панталоне и све што уз то иде. Шета тако наш Милисав пун себе, сав у сјају, свили и кадифи и види како се Шабац изградио од оног времена, па види једну дивну зграду у главној улици, близу цркве и Владичанског двора, па приупита једног дечкића који је туда возио бицикл: Дете, да ли случајно знаш кад је сазидана ова дивна зграда. Дете погледа у зграду, познаде о чему је реч и одговори. Чико, не знам баш тачно, али мој тата каже увек као и сви у граду кад их неко то пита: ЗАВРШЕНА ЈЕ СЕДАМ И ПО ГОДИНА ПОШТО СЕ МИЛИСАВ УСР'О НА МАТУРИ!

Неко своје муке, јад и беду претвори у суво злато српске књижевности, као Милован Данојлић са својим делима везаним за то доба, од којих је за роман ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ добио и НИНОВУ награду!

Е, сад о РАНИМ ЈАДИМА нашег гимназијског школовања. Ето мене поново у другом разреду, са генерацијом рођеном када и ја, нисам формално нешто изгубио, али ипак, ожиљци су ожиљци. Прво ме је било блам што ћу ту затећи у овим записима помињаног Воју Трипковића, кога смо звали Буља, кад се сам дотични потруди да се то не деси. Наиме, баш некако у периоди између завршеног првог и другог разреда Буљина притајена шизофренија букну у пуном сјају и одведе га до краја живота у Ковин, где је и окончао, како се то каже, своје земаљске дане негде почетком двадесет и првог века, једна једина посмртна објава на зиду у близини апотеке Седми јул у улици Вука Караџића и то би било то. Али сам у ново одељење ушао са оним ко је те године пострадао као ја, Савићем Дебелим, па нас је ту сачекао Ђоле Кифла, укратко, потврдили би психолози, кад се нађеш после срања у новим околностима, није лоше да је са тобом било ко и било шта из претходне, ма како непријатне, ситуације, лакше ћеш се привићи, са мање траума, ама зар ПСИХОЛОЗИ ЗА КУЧИЋЕ не препоручују да се код продаје штенета уз њега обавезно понесе и мало неке асуре из тог легла, да му тај мирис буде нека утеха, падобран да што безболније слети у нову и непознату средину, па кад то важи за куче, мислим да сам то парче асуре за Дебелог био ја, или већ познати Кифла, као и за мене све обратно, разумемо се. Елем, обремо се ми у новом друштву, а тамо неки робусни али и живописни типови, један са надимком Карађорђе нарочито гласан и свеприсутан, али ја сам се држао провереног друштва: Кифла, Лале Дивнић, Дебели. Једна сцена, за Нушића: донесе поменути Карађорђе неку брљу у школу и сад ако неко очекује да ћу ја ту бити мудар и паметан  грдно се вара, куд сви Турци ту и ћелави Мујо, од руке до руке, од уста до уста, ко год је од нас мушкића допринео да се испразни та дволитарка, био је прилично наћефлеисан, ама да је ван наставе ни по јада, него, какви смо блесави, тачно пред час математике, при том и разредне Наде Кларе. Ради шта ради та ракијештина у нашим главицама, прошавши прво кроз гладне стомачиће, по систему из оне међуградске песмице лево десно нигде мога стана, ој улицо ала си пијана, само овога пута пијана УЧИОНИЦА. Улази Клара, ми устајемо, мушкићи некако сваки устао укриво. Записује Клара час, записује, ракија ради у нашим мозгићима шта ради, учионица се окреће полако, али окреће (потврда Галилејеве теорије у неком далеком Ваљеву ИПАК СЕ ОКРЕЋЕ!), кад да видиш мене генија, прво функција ПРЕДСЕДНИКА РАЗРЕДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ (опет дигресија: чест случај да су се за такве функције бирале разредне будале, спадала и слично, ја све услове задовољавао, плус, што није небитно, они уче ТЕК ДРУГУ ГОДИНУ У ТОЈ ШКОЛИ, А БОШКО ЈЕ ТУ ЕВО ВЕЋ ТРЕЋУ ГОДИНУ, још један доказ да искуство није мали капитал кад човек почне да се пење лествицама друштвеног успеха!):

сконтам ја у својој, знате већ  каквој, главици, а каква сам замлата није ми била потребна никаква ракија као стимуланс, да од свега може да се направи већи циркус, да час пропадне начисто (што је увек главни ђачки циљ) и имајући у виду да јес да смо сви РАКИЈАШИ ПИЈАНИ ипак симптоме НАЈМОРТУС ПИЈАНИЈЕГ показује извесни Лука, грешна ми душа ево и презимена Живановић, па се обратим разредној: Професорка, као председник разредне заједнице, молим да изађете у сусрет молби Луке Живановића који би желео да поправи јединицу. Мислећи да је то неки закључак одељенске заједнице, одржан без присуства икога од наставног особља, па и ње, разредне, Клара рече да нема ништа против. Лука о свему овоме појма нема него већ полако али сигурно захркао на клупи, они око њега дискретно га мувају, ајде, Лука, прозвала те, ајде Лука, Лука се некако утегну колико је могао, усправи колико је знао (тако сам некако увек замишљао како Болани Дојчина јадног, немоћног и скоро на самрти припремају и посађују на коња да би изашао на мегдан), мало Лука корача, мало га ми под пазухе придржавамо, тек нађе се наш ракијски садруг и сапатник пред таблом, пред Кларом и у близини, што је за драматургију важно, на метар и нешто од пећи, неке врсте мало јаче бубњаре, мало слабије тучане пећи, са, и то важан детаљ, чунковима три метра до рупе на плафону. Геометрија, каже Клара, Лука не зна за се, неко му утрапи у руку онај огромни троугао, тутну му креду, Лука, пази сад, постави ону лењирчину чак мало укосо, али пола лењира на табли, а друга половина на зиду у продужетку табле, нигде не пише да је забрањено вући линије и по зиду, крете да вуче као неку линију по дијагонали, па кад дође до ивице табле, наиђе на физичку препреку за креду, не иде глатко, запе, пуче креда, Лука се занесе, па паде на пећ, пећ се сруши, они чункови по првим редовима, замало не убише Клару... Чарли Чаплин, Бастер Китон, Жак Тати, браћа Маркс, Џери Луис, Мистер Бин, сви да се скупе, ако би режирали смешнију сцену!

Кад покушавам да се сетим тог по други пут ученог другог разреда Гимназије, ја се сећам више неких СЦЕНА него догађања, зато, ево нечег што није сцена, а што показује који сам је, како би деца и тада говорила, Бизмарк. Предаје, наиме Нада Симић Илић Бранка и његову Кад млидијах умрети, и, како се то модерно каже, ничим неизазвана, спомену да је Бранко ту песму написао у 21. години. Ништа, примим ја ту чињеницу К ЗНАЊУ, али поче нешто да ме копка, па поменути песник је умро тек после осам година, а зашто ово говорим. Нада посебно наглашава како се песник  жали на своје прекратке земаљске дане, па му жао сунца, белог данка, овог, оног, посебно песама које, пази сад, У ТРАЉАМА ОСТАВЉА, а хтео је:

Хтедох дугу да са неба свучем,

Дугом шарном да све вас обучем,

Да накитим сјајним звездама,

Да обасјам сунчаним лучама...

Ћути Хегел у мени, муља у својој главици да л да доведе Наду у неприлику или не, ипак, ипак, ИМА ЛИ КО ШТА ДА КАЖЕ, кад овај Шопенхауер дигне руку и каже: Бранко је ту песму написао кад је мислио да ће умрети, умро је тек после осам година, што џабе кукетао да му је жао што су му песме овакве никакве, а хтео ово хтео ово, и сад ја поентирам: ИМАО ЈЕ ДОВОЉНО ВРЕМЕНА, ЕЈ, ОСАМ ГОДИНА ДА УРАДИ СВЕ ОНО ЗА ЧИМ ЈЕ ЖАЛИО, МИСЛЕЋИ ДА ИМА КОЈУ НЕДЕЉУ, НАЈВИШЕ МЕСЕЦ ДАНА. Ја – толико. Знате ли, сећате ли се оног највећег цунамија у светској историји, оног у Индијском океану, 2004, што уби близу 300 000 људи, е, такав се талас, цунами, презира, беса, љутње, огорчења, убиственог погледа, сажаљења, мржње, одвратности и сличног у вербалном смислу, у смислу говора тела а и у сваком другом смислу сручи на нејака плећа овог Платона у покушају, Скерлића у најави, а у том тренутку јадног и пред свима испрденог Бошкића Милосављевића, шта ћете, тако се у младим, је л' те бићима убија и најмања клица размишљања сопственом главом!

Сад опет назад на СЦЕНУ, па да отарасимо овај по други пут други разред:

Не знам како је данас, али у то време практиковало се да се понекад држе родитељски састанци заједно са ђацима. Те се тако са нама ОВАКВИМА, нађу још и КО ЗНА КАКВИ родитељи. Дође, богами и мој отац, није било по оној Радовићевој, очеви иду на родитељске код успешних ћерки а мајке се шаљу код синова никаквих ђака или понављача. Дакле, шта ко има да каже на Кларино излагање, кад да видиш нашег Драгољуба, какви Самерхили, какви Ивани Иљичи и његово ДОЛЕ ШКОЛЕ, какви Шарчевићи и ДУАЛНО, реформатор пре свих реформатора, ама Мартин Лутер, само не у религији него у просветној сфери. Знате шта, поче он, слушам ја овог мог како наглас учи (сви мушкићи наглас минут и по, лупајући по клупама и по патосу: Браво, Бошкић, учиш бог те јебо, Бошкић, Бошкић, Бошкић, ђачино, лафчино, ко те саобали да понављаш нек је' говна, једна какофонија узвика, неартикулисаних гласова, мајка Савића Дебелог сконтала да ја лично предводим ову акламативну подршку такорећи консензус, па тражи мир, захтева ред, заговара парламентаризам, и кад некако све смири и утиша цикну: БОШКО, ЦРКО МАЈЦИ ДАБОГДА! Мој отац фин и ДЕЦЕНТАН, смирује Савићеву Грозду речима: СМИРИТЕ СЕ, ГОСПОЂО, (а, Бечка школа, истурено одељење Оглађеновац) и пошто се створише какви – такви подношљиви услови за наставак очевог елабората, он изнесе срж својих сматрања на просветне теме: Дакле, где смо стали, учи мој Бошко, слушам је ШТА ЈЕ ЈЕО ЛУЈ ЧЕТРНАЕСТИ, ШТА ЈЕ ОБЛАЧИО, У КАКВИМ ЈЕ ДВОРОВИМА СЕ РАСПИШТОЉИО, ЈА МИСЛИМ ДА ЈЕ ТО НЕПОТРЕБНО И СУВИШНО ОПТЕРЕЋИВАЊЕ НЕВАЖНИМ ЧИЊЕНИЦАМА, НАШОЈ ДЕЦИ СУ ПОТРЕБНА ЗНАЊА, па не сећам се наставка, сећам се само овог покушаја уплива нашег оца у само срце образовне проблематике, у једној малој провинцијској учионици, на крају света, са олајисаним патосом, бубњаром у углу учионице, збуњеним родитељима и распуштеним и распомамљеним ђацима.

У НАСТАВКУ, ТРЕЋИ РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ, ШКОЛСКА 1960/61. ГОДИНА

Психолошки занимљиво, али мени је био некако трауматичнији трећи разред него шести, пардон, садашњи други, у коме сам понављао. Сад би требало да будем на неком каучу психолога, па да објасним откуд то, али, можда је довољно када кажем да једноставно тако осећам, али хајде, бар неке натукнице: хемију не знам уопште, математику предаје разредна Клара Мандић, ваљда ми неће дати јединицу, имаће обзира да у ЊЕНОМ разреду не буде много негативних оцена, понављача и слично, али КО ЗНА, неизвесност до последњег дана, Апостоловић из историје можда памти како ми је својевремено дао негативну и ПОМОГАО да понављам, Мијан непредвидљив, код Ћубане ништа ме, ама баш ништа не привлачи, узалудна су њена упињања, сећам се тада су објављене Ћосићеве Деобе и она је донела књигу и из ње нам читала увод, кратке, прегнантне реченице, неки нов, сажет стил, у то време модерно до бола, сви су хтели тако да пишу, никад не знам колико ћу недовољних имати на тромесечју, на полугодишту, натрћила се и „немица“ Бранка Ковачевић, прсата као у то време Соња Хлебш наша или Анита  Екберг из Слатког живота, па, хоће мени за крај јединицу па бог, сумњам да је то због тога што је пре сваког њеног часа на табли био цртеж ЗЕЦА, правог зеца, као алузија на оно што се причало за Бранку и Бранка званог Зец из Техничке, чувеног лепотана и заводника (баш ме живо занима КО ЛИ ЈЕ БИО АУТОР ЦРТЕЖА, хм хм хм) , трауме, трауме. Математику немам појма, хемију не разумем, историја са Апостоловићем темпирана бомба, Мијан ко зна шта ће му пасти на памет, Лепа “латинка“ скоро је се и не сећам из трећег разреда, али мислим да смо имали и тај предмет, ах, да, само један једини детаљ везан непосредно за "латинку": у једној лекцији, преведено, имала је реченица САН ЈЕ НАЈСЛИЧНИЈИ СМРТИ, тако је, мислим, лекција почињала; међутим, то ми је било необично, Лепа је врло нервозно некоме рекла да ту реченицу ПРЕСКОЧИ, ваљда је она знала разлог. Посредно је код мушкића Гимназије била присутна тако што су ученици старијих разреда сваке боговетне године тражили жртву код првачића, навлачећи их на следећу фору: као, наишли су негде на реченицу писану на латинском БОНУС ПЕНИС ПАКС ИН ДОМУС (не занима ме уопште да ли је то правилно, пишем како смо ми изговарали), међутим, колико је познато, бар за време мог боравка у овој школи није се нашао наивко који би отишао до "латинке" и питао за превод. Исти је случај био и за реченицу ЕГО ТИБИ ПРОТЕРАМ ДЕБЕО, па су потенцијалним жртвама продавали причу да то отприлике треба да значи ЈА ТЕБИ ДУГУЈЕМ ЗА ЗЕМЉУ, али и овде није било успеха у покушају преваре.  Било како било, скоро сви предмети били су извор стрепње, муке и несанице, немачки, чули смо, још само Терза из фискултуре фали па да...  грешна ми душа, заборавих карадушманина Стаменчића из биологије, али он је тада био забављен ДРУГИМ, за њега ПРВИМ стварима, па хајде да почнем своја сећања од њега. Имао је тај ГРМАЉ од човека, причало се, а могли смо да се уверимо и сами, увек покоју, пажња, ЖЕНСКУ жртву у сваком одељењу, сцена: Ајде Радо (Рада Живковић), шта је ниси спремна, не знаш, па добро и негативна је за ђака, Рада упола жива, `збуњена, изгубљена, удара јој крв у образе, ГРМАЉ наставља, али молим, да се обрати посебан, што би рекла браћа ПОЗОР на његов, како се то модерно каже, ГОВОР ТЕЛА, дупе моје ТЕЛА, ГОВОР РУКУ У ЏЕПОВИМА И, опет како би деца рекла; ИГРАЊА ЏЕПНОГ БИЛИЈАРА, за неупућене: СВЕ ВРЕМЕ ИГРАЊЕ МУДИМА. Рада трепће, а Стаменчић дај боже да није близу ејакулације (е, Гимназијо мучна, и твојих БЛИСТАВИХ 150 година!), то све траје још који минут, да ли је уопште важно како се завршило, уз још понеку опаску НИЈЕ НИШТА СТРАШНО НЕ ЗНАТИ, И ЈЕДИНИЦЕ СУ ЗА ЂАКЕ, Рада близу нервног слома, Стаменчић, ваљда и он близу НЕЧЕГА, разумемо се!

О  Савићу Дебелом и Јови Ковачевићу молим погледати запис на овом месту, Дебели и Клара такође су имали блиставих тренутака, и то је описано, а сада додатак. Улази Клара и са врата каже САВИЋ, САВИЋ, САВИЋ, у канцеларији се ни о коме више не прича него о том немогућем Савићу. (Иначе, треба рећи да Савић има следећи систем, ако се то тако може назвати: већ после петнаестак дана од почетка школске године, он направи неко тешко срање, филовано са не малим бројем изостанака, што нужно доводи до следећег: КАЗНА УКОРА ПРЕД ИСКЉУЧЕЊЕ. Савић је СВЕТСКИ ПРВАК у броју дана под том казном, тера тако све до краја школске године: хоће ли га избацити, неће ли га избацити, мајке ми ако није могла да се направи нека кладионица у том стилу: да ли ће и када Савић Дебели бити избачен из школе, посебан бонус за оне који типују да УПРКОС СВЕМУ неће бити избачен.)

 А шта је то он још радио? Дакле, улази Клара и после наведеног увода ОДЛУЧНО каже: Нећеш ти мени седети у задњој клупи где можеш да бургијаш, други како хоће, АЛИ БАР НА МОМ ЧАСУ СЕДЕЋЕШ У ПРВОЈ КЛУПИ. Савић оде до прве клупе и суво констатује: Преш'о би' али нема СТОЛИЦЕ. Пренеси столицу, доскочи му Клара, али се и Дебели не предаје, пази сад: Јес, па да је на следећем часу ВРАЋАМ, нисам луд! ПЉУНИ ПА СЕДИ, врисну Клара да појача наредбодавни тон, Дебели полако иде од задње клупе, ПЉУЈЕ НА ПОД тамо где је требало да буде његова столица у првој клупи и СЕДА НА ОЛАЈИСАН ПАТОС, само му пола главе вири изнад клупе. Клара се прави да је тако ИСТЕРАЛА СВОЈЕ, по њој Дебели је у првој клупи па макар и ТАКО КАКО СЕДИ, на патосу – на патосу, она истерала своје, он тек тера своје. Прави се Клара да је све у реду хоће да крене на наставну јединицу, али Дебели ни издалека није рекао последњу реч. Тада је била популарна Сервисна станица на телевизији, посебно вд Рака, Мија Алексић, са, обратити пажњу, косом очешљаном по средини главе. Клара претура по неким папирима, Дебели сређује своју косу као  чувени комичар, истура доњу вилицу, мало прстима повије нос – ИСТИ МИЈА АЛЕКСИЋ, мало се придиже са свога СЕДИШТА и пушта неартикулисано, као Мија понекад у тој серији: МММММММММ! Ми у кикот, Клара не зна шта да ради, јес да га је преместила, али ДЕБЕЛИ СЕ УМИРИТ НЕ МОЖЕ, ИЗЛАЗИ НАПОЉЕ, врисне она и тако се та сцена завршава, час, после двадесет минута може да ПОЧНЕ, наздравље!

Није вам довољно за кеца из владања пред искључење, полако, опуштено, има Дебели још кечева из рукава, осим онога из владања. Са нама у одељењу била једна са киком и неким, по Дебелом, мало сељачким именом, заборавио сам, али нешто као Милојка, Милосава и слично. Дебели нашао жртву по основи КУЛОВИЗМА, али све је то у функцији ЈЕДНЕ ПРЕДСТАВЕ, није Дебели био прост тип, није он тек тако био и остао добар глумац, касније и режисер позоришних представа. Елем, треба да имамо у виду ИСТОРИЈУ код Савићевог старог, предратног непријатеља Јована Апостоловића. Ми смо тада били у учионици у приземљу из које се, у неколико корака, виде врата наставничке канцеларије, тако да је, ко је хтео, имао увид кад који професор иде на час. Тако је и Дебели био у извиђачкој мисији и видео Апостоловића како иде према нашој учионици. Дебели неким посебним чулом израчуна У МИЛИСЕКУНДУ кад ће професор отворити врата, па одмах улази у учионицу, у правој секунди обраћа се поменутој Милојки ли, Милосави ли, није битно, речима КУЛОВКО И ХВАТА СЕ ЗА КВАКУ, какав тајминг, бого мили, БАШ ТАДА врата са друге стране отвара Апостоловић, али, молим за пажњу: У ТОМ ТРЕНУТКУ ГА У ГРУДИ ПОГАЂА СТОЛИЦА КОЈУ ЈЕ ПОМЕНУТА МИЛОЈКА БАЦИЛА АЛИ НА ДЕБЕЛОГ, Апостоловић, колатерална по њој, права по Дебелом, жртва, хвата столицу, заноси се уназад заједно са њом, скоро пада али се херојски задржава на ногама са речима које се изговарају као последње, ЗА ИСТОРИЈУ: А ТЕН ТАТ, са акцентом на задње А, Апостоловић је био негде из источне Србије.

Знате шта, поштовани читаоци, ако вам ово за Дебелог није довољно за ону оцену из владања, ја вам стварно не могу помоћи, шта ХОЋЕТЕ ЈОШ, ок ок бићу џокеј, што рече Ршум у једној песмици.

Дуне једном „немици“ већ поменутој Бранки Екберг, пардон Соњи Хлебш Ковачевић, да ОД САДА НЕМА НИШТА НА СРПСКОМ, САМО НЕМАЧКИ, СВЕ, СВЕ. Изненадила нас је, али Дебели је био спреман, одмах се видело. Прозове Едберговица нашег друга Звонка Ханзела да јој буде ВОДИЧ КРОЗ НАШ ГРАД, пошто је она НОВА, ТЕК ДОШЛА, да будемо у фазону ИЗ НИШ. Није, јадна, знала да је ПОГОДИЛА КО ПРСТОМ У ЗНА СЕ, кад је изабрала Звонка, пошто је и он ТЕК ДОШАО ИЗ ЗАГРЕБА код деде и бабе који су живели у Улици кнеза Милоша, у дворишту кафане Љубостиња, јесте он додуше, био као ђак пре ко зна колико година у основној, једно кратко време, али битно је да је он КАО ТУРИСТИЧКИ ВОДИЧ АПСОЛУТНО НЕУПОТРЕБЉИВ, ЗАБОРАВИО И ОНО МАЛО ШТО ЈЕ ЗНАО, АКО ЈЕ ИШТА И ЗНАО. Покушава Звонко да објасни Соњи како ни он..., али наравно НА СРПСКОМ, Анита неће ни да чује, само виче ДОЈЧ, ДОЈЧ, док се као спасилац, овај СПАСИЛАЦ! не појави Дебели, седе поред Звонка и каже му КЕЊАЈ, ЈА ЋУ ДА ТИ ПОМАЖЕМ. Које реке постоје у Ваљеву, пита Бранка Хлебш, Дебели шапће, с тим што Звонко прво како – тако смандрља оно што је разумео из питања: Ди флисе ин Ваљево зинд, Дебели шапуће: Обница, ЈА, ЈА, ОБНИЦА, понавља Екберг, Јабланица, ЈА ЈА ЈАБЛАНИЦА, ВАЈТЕР, Колубара понавља Звонко оно што му дошаптава Дебели, ЈА ЈА КОЛУБАРА, НОХ, ГРАДАЦ, уз помоћ зна се чију наставља да Бранку Звонко вода по Ваљеву, код Љубостиња већ се смејуљимо, а сад Дебели у пуном сјају. ГУТ, ГУТ, задовољна Анита, па ново питање: Велхер флус ист, морам српски ЈЕ НАЈДУБЉА, да не тражим, можда ДЕР ТИФСТЕ ИН ВАЉЕВО, Дебели, који је као шаптач задобио непољуљано Звонково поверење, пропиње се до Звонковог увета, а овај преноси  оно што је ваљевски туристички ауторитет дошапнуо, како кажу деца, к'о гавран пилету: КОМЕИН БАЗЕН! Посебно је смехотресно што Бранка не скаче на ову будалаштину, пошто ни сама нема појма о овој теми, као новодошла, и хладно прима овај одговор као изврстан, исправан и понавља: ЈА ЈА КОМЕИН БАЗЕН, ГУТ  ГУТ (откуд она зна, можда је то ВИР, или слично, али ми сви знамо), да ли треба рећи да следећих пет минута није могла да смири мушки део нашег одељења који је урлао, лупао, вриштао, све док нам није запретила да ће отићи ПО МИЈАНА! А ко је био у срцу целе ове бурлеске, видели сте, Дебели, Дебели и само Дебели!
Пошто смо споменули Звонка Ханзела, он је био одличан рукометни голман, дакле, као такав, потпуно употребљив за то место и на фудбалу. Са њим је ипак била следећа невоља: никада, наиме, нисмо могли да се поуздамо у њега, пошто је он функционисао по систему САД ГА ВИДИШ, САД ГА НЕ ВИДИШ. О чему се ради? Звонка је баба, мајчина мајка, код које је у Ваљеву становао, прогонила, како се каже К'О БОГ ЂАВОЛА. Ваљда је мислила како је све губљење времена осим оног СА КЊИГОМ, те тако кад смо били на Пећини, код хотела Промаја, неко из наше екипе враћа лопту петом свом голману, само један пример, кад - ЛОПТА ОДЕ У ГОЛ, ЗВОНКА НИ ОД КОРОВА, а видимо и разлог: ето бабе између борова, гледа, вреба, да ту случајно није и њен Звонко, а Звонко иза шеснаестог бора једно сто метара, баба кроз борове, Звонко иза бора, а лопта у голу, поуздан као врбов клин, код голмана без голмана, ето кад неко има много ревносну бабу! Ми смо тада говорили: ПУЧЕ ФУДБАЛ, РАСТУРИ СЕ КЛУБ, сад смо могли ту изреку да модификујемо: НАИЂЕ БАБА, РАСТУРИ СЕ УТАКМИЦА!

Ђоле Кифла је седео у првој клупи, иза њега Мира, не сећам се презимена, звали смо је Зечица, али не директно, следећа сцена то потврђује: из чиста мира се једном Ђоле окрене и на сав глас у лице јој каже ЗЕЧИЦА, али га после секунду задеси ТАКВА ШАМАРЧИНА СА ЊЕНЕ СТРАНЕ, да није седео, сто посто би пао на дупе, што је био нама осталима довољан сигнал да поменути надимак употребљавамо само У СТРОГО КОНТРОЛИСАНИМ УСЛОВИМА, што ће рећи да нас Мира случајно не чује. Она је била лепа, изузетно лепо грађена, како се народски каже КАО ТРЕСАК, одличан рукометни голман репрезентације Гимназије, али са њом има још, а ту је и Стаменчић: имао је поменути неки као цветњак близу школског зида до Грбовића улице и некад нас је са часа водио да се бавимо њиме, ја се не сећам да смо ми мушкићи ту нешто радили, али су радиле ДЕВОЈЧИЦЕ. Тада су оне носиле неке краће сукњице, не сећам се да ли су то биле униформе, тек како се која сагне, онај ко је хтео, могао је да види лепих њихових бутина. У једном тренутку ми смо ухватили Стаменчићев такав поглед на ноге Мире Зечице, па смо се само тако подгуркивали, ако то није био главни разлог, мислили смо, што смо напољу у ЊЕГОВОЈ баштици, није био ниједан други!
Поменути Кифла је био ваљда ЈЕДИНИ ђак, како се тада говорило, У ФЕНЕРЕЈИ који је у школу долазио СА МАШНОМ и, да би појачао утисак, без обзира на временске услове, СА КИШОБРАНОМ. Уђе пре првог часа у учионицу, мајке ми, ко није знао, могао је помислити да то није ђак, него неки ИНСПЕКТОР или слично, и пита које часове данас имамо. ПО ПРАВИЛУ одговор му се не би свидео (ваљда је, опет био ЈЕДИНИ ЂАК који је тражио МЕНИ, па ако му се понуда допадне...), и пошто нам је ставио до знања да ТО НИЈЕ ЗА ЊЕГА, само би се окренуо и отишао. Не знам да ли сам већ рекао како је Ђоле Кифла ПОНАВЉАО тај разред, никада нисам сазнао, мада сам се у каснијим годинама са њим понекад виђао, да ли је ИКАДА ЗАВРШИО ту килаву Гимназију; али је постао познат трговац и, за Ваљево посебно значајно, негде крајем деведесетих или почетком двадесет првог века БИО ГЛАВНИ ПОСРЕДНИК ДА ГИГАНТ ГОРЕЊЕ ДОЂЕ У НАШ ГРАД, у знак захвалности, Словенци га прогласе за неког вишегодишњег саветника или слично, Ваљево, колико знам никад му ништа није дало као награду, али нешто мислим, могла је Гимназија, баш по поменутој основи ДА МУ ДА ПОЧАСНУ ДИПЛОМУ О ЗАВРШЕНОЈ ГИМНАЗИЈИ И ВЕЛИКОЈ МАТУРИ, што, не би јој пала круна са главе).

Мијан је у том нашем трећем разреду био посебна прича, већ сам написао како смо ширили фаму да је био изузетан атлетичар, одбојкаш, већ да је свирао неколико инструмената било је општепознато, предавао психологију, логику, филозофију, можда некоме и музичко, нама – не сећам се и да ли смо га уопште имали, водио хор, активан у Абрашевићу, један ренесансан тип сто посто, не знам да ли смо имали баш све те његове предмете у овом разреду, али Мијан је и нечим другим привлачио пажњу: те године купио је ВЕСПУ, чудо технике, посебно занимљиво што ју је он на школском кошаркашком игралишту, не знам из  којих разлога, понекад растављао на много делова. Код састављања била је мала фрка и не мала мука, није било лако погодити где шта иде, ми смо понекад били ту да додамо који део, али би понеког од нас, како се то модерно каже, ИСПРДЕО, кад му ми незналице додамо неки део, а он тражио нешто шеснаесто, човек се учи док је жив, е, следећи пут ме неће испрдети пред свима, сад добро знам шта је блатобран, или слично.

Још је нешто било занимљиво са Мијаном: Клара нам је била разредна прво полугодиште, али са Дебелим и сличнима није могла да се избори, тако да је одлучено да нам он буде ДРУГИ, ПОМОЋНИ разредни, ето, кад у одељењу имате такве као ми, онда се појављује и термин који се тада први пут чује у српској просвети.

Вратимо се на Ђола Кифлу: он је хтео да буде мистериозан, да не буде обична ђачка боранија, као сви ми остали и одједном је увео у наш свакодневни ђачки живот једно име из ДеБеа, неког Срдића, који му је служио као џокер за све и свашта, потезао га је у разним ситуацијама, да ли да нас застраши, да нас импресионира и ми смо смислили НАШ ОДГОВОР: једном смо били на Пећини и некако спонтано (сам је крив) чим је споменуо тог фамозног Срдића, ми га склептамо и код тениских терена ЗАВЕЖЕМО ЗА ЈЕДНО ДРВО, и, какви смо бистри, оставимо га тако и одемо кућама, немам коментар на ово. Жив је Ђоле док ово пишем, 2020. и, не бојте се, није још увек од те 1961. завезан за то дрво, појма немамо како се ослободио, тек наша будалаштина се добро завршила (како оно би: бог чува пијанице и будале, шта нас брига МИ НИСМО ПИЈАНИЦЕ!).

Ово није директно везано за дешавања у самој учионици, али је и болно и истинито, а односи се на поменутог Јована Апостоловића. Наиме, у том нашем трећем разреду, оду на екскурзију у Македонију тадашњи матуранти, Жика Николић, Аца Брдо, Раша Леманов, Веља Брмбота, Каћа Пајић, један кога су звали Бурек, Груја, Дуле Матић, Јова Маљоковић, Фиџа, Весна Кончар, Биљана Митровић, Бранка Обрадовић, Смиљка Кнежевић, Драшко Танасијевић, Мица Пашић, Љубиша Жућа Тадић, Нада Обрадовић и други, наравно. Дођу они у Охрид и онако групно шетали градом (на челу вођа екскурзије, поменути Апостоловић), налете на неколико полицајаца. Аца звани Брдо, препозна међу њима једног свог земљака из Мионице (назор) варошице (како смо тада говорили: седам кућа од врбова прућа), поздрави се, изгрли, изљуби, видело се из авиона да су стари познаници и тако рећи другари. Ок, довде све тече нормално. Шетају наши ђачићи на челу са Апостоловићем, после неког времена Аца Брдо види ТОГ ИСТОГ ПОЛИЦАЈЦА како окренут Ваљевцима леђима чека на једном пешачком прелазу. Важно за схватање ситуације: у то време међу мушкићима, бар у Гимназији, била је популарна фора да неко некоме набије средњи прст у дупе, тзв. прстенац и да га тако мало "провоза", на урнебесну радост посматрача. Е, у том тренутку Аци падне на памет да исто то уради са својим пријатељем полицајцем, старим другаром из Мионице, ваљда да покаже целој раји како су њих двојица пајтоси на "јеби си матер". И тако, пришуња се Аца том свом познанику с леђа, набије му тзв. прстенац на  огромно задовољство и гласно одобравање углавном мушких ваљевских гимназијалаца, преведе Аца свог познаника у тој смехотресној пози преко целог пешачког прелаза, меееееђутим: ТО НИЈЕ БИО АЦИН ПОЗНАНИК НЕГО НЕКИ ШЕСНАЕСТИ ПОЛИЦАЈАЦ/МИЛИЦАЈАЦ, МАКЕДОНАЦ, С ЛЕЂА ИСТИ МИОНИЧАНИН, АЛИ С ЛИЦА - БОГ ТЕ ЈЕБ'О, НИЈЕ ТО ТАЈ! Епилог: у полицијску станицу приведени Аца, Апостоловић, ко зна колико још гимназијалаца, као сведоци, и још много тога глупог, страног и неочекиваног задесило је тада те матуранте, али и оне професоре који су водили екскурзију, посебно вођу пута, нашег Апостоловића. Ту се ствар не завршава. Вративши се у Ваљево, казне су добили сви који су требали да добију, посебно Аца Брдо, али Апостоловићу ништа није било довољно. Где год је могао и кад год је могао, причао је о том скандалу, о Аци и његовој будалаштини, о полицијској станици, бруци за Ваљевску гимназију и слично. Те тако био је једном у сали Гимназије неки скуп много ђака и  много професора, не знам како се то организационо звало. Још једна прилика и за Апостоловића и његову рану непреболну: Ацу Брда. Те тако, кад прођоше све тачке које су биле предвиђене, за реч се јави Јован и, шта мислите, о чему ли је почео жустро и љутито да говори, зна се. Прича он како је Аца пришао с леђа, како нико није очекивао да ће урадити ТО, каже Јован, а ми се правимо наивни: ШТА ТО, питамо у глас. Па, ТО, стидљиво  Јова  махне десном шаком одоздо на горе, али само који центиметар, ми се правимо да не разумемо шта тај покрет шаке значи, поготово што нема ни од корова ФАМОЗНОГ СРЕДЊЕГ ПРСТА, па ћемо опет: ШТА ТО, Јован опет показује, само за мини нијансу више иде руком у вис, али опет БЕЗ СРЕДЊЕГ ПРСТА, ми опет наивни, што кажу деца, к'о француска собарица: ШТА ТО, док ти Јован не направи покрет који је био јасан да јаснији бити не може колико је Аца забио средњи прст полицајцу у дупе: Е ОВАКО, показа Јован СРЕДЊИ ПРСТ ОД СВОГ КОЛЕНА ДО НОСА, уз нашу вриску, цику и урнебес! 

Некако те школске године, поготово у другом полугодишту, нама су се јасније отворили видици према Западу, бар кад је музика у питању. Највећу заслугу у томе имао је разглас који је сервисирао, уређивао и радио све што треба наш вршњак Јоца Радојчић, кога су због свега тога прозвали Појачало. Пол Енка са својом Дајаном већ је почео да бледи, али у Јоциној режији доминантни су били Елвис Присли ( Итс ноу ор невер, Теди бер, Донт би крул, Ар ју лонсам тунајт... вероватно трапаво транскрибовано),  Пет Бун (Спиди Гонзалес, Бернадин, Ај л би хом, Лав летерс ин д сенд...), можда понекад Неил Седака (О, Керол), шта знам, неки Италијан (Тони Далара, Марина, Марина Рока Гранате, Вентикватромилабаћи и Адријано Ћелентано, Једна суза на твом лицу Боби Соло, понека америчка певачица Кони Френсис и  Стјупид кјупид, Салвадоре Адамо од Француза, није се дао ни Пол Енка, ту је Крејзи лав, па онда Плетерси и по хиљаду пута Онли ју, или Ју невер ноу...), све у свему и ми заборављени и заглављени у времену и простору неке убоге балканске варошице били смо, уз Јоцину помоћ, бар у тим тренуцима са својим негованим, маженим, паженим и мислили смо богатим и безбрижним светским, посебно америчким, вршњацима.
Како се то каже, алфа и омега музике наше генерације био је Јова Маљоковић са Дулом Матићем, Фиџом, Громбијем на контрабасу, ту је и Дембиш Живковић на гитари, , затим двојица трубача, Давор Гримани и Аца Раичевић, звани Брдо, зна се да је хармонику свирао Драган Павлић (1941. годиште), такође касније Мире Митровић (1943), само се не сећам да су били део оркестра, вероватно јесу, али су често свирали за ужи круг;  певачи су били Каћа Пајић, Мики Јевремовић, Дана Митровић, Јелена Нинковић, касније Буца из првог разреда, сигурно је било и других, ах да, Биљана Митровић, Здравко Продановић... Јова ме је неколико пута питао да ли бих да учим да свирам контрабас, мада су имали контрабасисту, поменутог Громбија, Јова ми је објаснио да зна како бих ја био занимљив јер бих се зезао са контрабасом, окретао га, глупирао се, укратко претеча Јове из Седморице младих. Нешто се нисам примио на ту понуду, ко ће знати зашто. За музички таленат не гарантујем, али за онај КЛОВНОВСКИ, имао сам више него довољног потенцијала, па ипак...

Не знам да ли сам рекао да се тада понављало, како се то каже, на ангро. Од наших, понављали су Ђоле Кифла, Савић Дебели, Звонко Ханзел, лепа Мира Зечица, да набројим само оне за које сам сигуран. Како сам се ја извукао у том трећем разреду, сам бог зна.

На крају школске 1960/61.  године, неколико нас из  одељења имали смо част да у Напреду, 16. јуна, будемо НА НАСЛОВНОЈ СТРАНИ, као илустрација за вест да се завршава школска година, на слици Савић Дебели, види се само теме, Станица Мирковић, Војка Протић, Рада Живковић, Рада Ђурић (иста Меј Брит из нове верзије Плавог анђела), Драган Вукашиновић, Жућа Ђоковић, помињана Милојка/Милосава, Лале Дивнић, у центру слике најлепша Мира Зечица, наравно и ја, ваљда сам све набројао, ако нисам, грешна ми душа. 

ВАЉЕВСКА ГИМНАЗИЈА КАО

ОСНОВНА ШКОЛА 1951- 1966.

(најличније могуће виђење)

Ваљевска гимназија, снимак можда и пре Првог светског рата

Није уопште важно сад испитивати разлоге, али чињеница је да су у згради Гимназије у Улици Вука Караџића од 1951. до 1966. биле две основне школе – Прва основна „Жикица Јовановић Шпанац“, у приземљу и Друга основна „Миша Дудић“ на спрату.

Моја генерација је те прве, 1951, године у гимназијску зграду прешла у трећем основне, дотле смо учили у школи на Косанчићевом венцу, где је, поменутом одлуком градских власти пресељена, мислим да је био следећи назив: Виша мешовита гимназија.

Иначе та зграда на Косанчићевом венцу, изграђена је 1929. године за потребе основне школе, а  срушена је негде можда средином седамдесетих година, како се сад то модерно каже, прошлог века и на том месту сазидана нова и лепа основна школа „Сестре Илић“, ако јој у међувремену није промењено име. 

Зграда Гимназије на Косанчићевом венцу, од 1951. до 1966. године

Дакле, сви гимназијалци између 1951. и 1966. учили су гимназију у згради на Косанчићевом венцу, па, између осталих, и Матија Бећковић, за кога је неко скоро написао како је боравио у згради Гимназије, у Вука Караџића, у сали где је својевремено као ђак добио прву књижевну награду. Истина је да је Матија ову зграду Гимназије виђао углавном споља, узгред мислећи тада, по сопственој једној изјави, како је трећа биста Змајева, а не Љубе Ненадовића, као што јесте, прве две су Вук и Доситеј, на прозорима свечане сале.

Не сећам се да ли су подови били олајисани, али нас ђаке су фасцинирали они масивни стубови, оне шарене плочице по ходницима, они украси у сали, као и Титова слика у тој просторији са неком децом око њега, ја лично сам касније сматрао да је то рад мајстора Бакића, који је насликао и ликове Лењина, Енгелса, Маркса, Милована Глишића, вероватно још некога, а који су висили у одређеним приликама по граду.

Тада није било тзв. кавеза, нити ове доградње, у којој су сада наставничка и изнад фискултурна сала. Зато је двориште било огромно, успут са свих страна и ограђено. Пре свега, мислим да је одмах испред улаза у школу, из дворишта, био асфалт, једно десетак и више метара у ширину, а дуж целе зграде. Ту су ђаци играли између две или четири ватре, ту су били и голови за мали рукомет. Даље у дубини дворишта било је још много простора где су се налазила можда и два кошаркашка игралишта, а до самог Музеја био је зид и дуж тог целог зида био је богами повећи фудбалски терен. Негде према згради Треће основне „Андра Савчић“ биле су и неке справе за вежбање напољу. Лево у дну дворишта, некако близу Гранда, био је пољски WC, са десетак кабина, назовимо те чучавце тако. На средини дворишта налазила се ђачка чесма, скоро сам сигуран испод једне велике липе, а остављам могућост да је ту био дуд. За мене лично та чесма и тај дуд су занимљиви, између осталог, што се тачно сећам како ми је Пера Ковачевић, тада можда осми разред, саопштио почетком марта 1953. како је УМРО СТАЉИН. 

Вратимо се на саму зграду. Није било нешто много одељења, можда пет – шест нижих разреда, када смо прешли у нову зграду, сећам се да је у нашој генерацији било два разреда: код Јованке Матић наше одељење и код Милице Богуновић (мајке фудбалера и шмекера Микија Каубоја) једно одељење. Из тог периода неколико слика: пошто смо ми мушкарчићи били несташни и стално вукли за кике Каћу Пајић, по општем мишљењу најлепшу од иначе углавном лепих осталих девојчица, учитељица нас је једном поређала поред зида у ходнику и свакога од  дечака је чупнула за косу због поменуте наше будалаштине.

Друга слика: учитељица тражи да неко нешто пева, сећам се Драшко Танасијевић је отпевао тужну партизанску песму: Са планине ветар дува/ мала Јана овце чува/ отуд иду партизани и говоре малој Јани/ ој бога ти, мала Јано,/ што ти лице уплакано/ на мома срцу лежи рана/ имам брата партизана/ са планине ветар дуно/ мој је братац погинуо...

Овде морам да застанем. Људи моји, што би рекао Момо Капор у једном запису, да ли је могуће да смо ми преживели, да нисмо тотално скренули, колико су нас децу после рата  просто КЉУКАЛИ оваквим садржајима. Наставља он: Кад би само неко набројао колико смо у кратком времену видели страшних и ужасних фотографија закланих људи, жена, деце, колико њих са извађеним очима, колико осакаћених, и још колико уживо оруђа којим су ти злочини вршени, колико смо се тужних песама наслушали, које певаних, које рецитованих, колико прича првобораца који су гостовали по школама са садржајима који су говорили о злочинима, о вешањима, о печењу људи на ражњу – добро смо уопште остали нормални.

Поред наведене песме, у школи се певало НА КОРДУНУ ГРОБ ДО ГРОБА/ ТРАЖИ МАЈКА СИНА СВОГА, одведу нас у реон за неки државни празник, кад тамо Рада Китановић рецитује Ћопићеву песму Херојева мајка (Затим је мајка свечано и крадом/ кад је поноћна ура одзвонила/ умјесто иконе ставила знамење/ и мртвоме се сину поклонила). Мојима у кући мало је било све ово, још је мајка однекле ископала песму о злостављању пасторке (наша верзија Снежане!), те нас је, посебно чини ми се мене, растуживала. ЈЕДНО ДЕТЕ МАЛО БЕЗ МАЈКЕ ОСТАЛО, па сад примери злостављања: КАД МУ ХЛЕБА ДАЈЕ, БРОЈИ ЗАЛОГАЈЕ, КАД ГА ОНА КУПА, О КОРИТО ГА ЛУПА... Ја сам на ове речи бежао из наше скромне кућице, али како да побегнеш кад ти у школи, као поменути Драшко, певају исте такве песме, о тузи, јаду, смрти, губицима,страдању. Мајке ми, ако неко, после тог периода, није могао да докторира са темом КАКО СУ СВИ УЖАСИ КОЈИ СУ ПРЕЗЕНТОВАНИ ПОСЛЕРАТНОЈ ДЕЦИ, УТИЦАЛИ НА ЊИХОВ ПСИХОФИЗИЧКИ РАЗВОЈ. Било би овде лепих открића и закључака! Заборавио сам да кажем да је ту секундирала и народна епска поезија, Мајка Југовића, Ропство Јанковић Стојана, неке лирске такође, касније Јама Горана Ковачића, Стојанка мајка Кнежопољка Скендера Куленовића, Данак у крви из романа На Дрини ћуприја, док исписујем ове примере паде ми на памет Јесењинов стих из Ане Снегиње: НО ТО ЈЕ БИЛО ПРЕКО ЈЕГО/ НИЈЕ СВАК РОЂЕН ДА ПОДНЕСЕ!

Од поменутог Драшка, то је трећа слика, учитељица је запленила сличице фудбалера, што је тада био омиљен хоби међу нама мушкићима. Пошто је нашла код њега, кренула је права рација: претресена су СВА деца у разреду, дечачићи, и од свих су узете, зеплењене, сличице, под неким изговором. То су биле сличице Рајка Митића, Беаре, Хорвата, Бранка Станковића, Мркушића, Предрага Ђајића, браће Чајковски, Беле Палфија, Бобека, Зебеца, Вукаса, углавном целе чувене репрезентације: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. Били су још Језеркић, Зековић, Михајловић, Топлак, Томашевић, Живановић и други. Срце нам се цепало, многи од нас је дао последњу пару за неку сличицу, понеко је имао и по стотинак  оваквих примерака, многе од њих су освојене тако што смо играли УЗА ЗИД, што ће рећи са кажипрста и средњег прста махом леве руке једним захватом палца и средњег прста десне руке смо ударали положену сличицу и ко је најближе зиду, односи сличице свих других такмаца. Мила мајко, има песма ШОФЕРСКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА, ама није ништа мања ни дечја из разних узрока, један може бити и заплена сличица. Свака част Иви Андрићу и његовом сету приповедака о дечјој патњи, што је после у Раним јадима наставио Киш, али ни наше патње по многим питањима нису биле мање, само што наша генерација (није мајка родила јунака) није изнедрила неког Андрића или Киша да опише наше јаде. (Што би један рекао, може да важи и за наш град : ЉУДИ МОЈИ, КОЛИКО ИДИОТА, А НИГДЕ ДОСТОЈЕВСКОГ).

Следећа слика које се сећам из нижих разреда је НЕВЕРОВАТАН ОСЕЋАЈ СРАМА кад се читала епска песма ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА, посебно због дела где мој имењак Бошко Југовић говори:

"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "ГЛЕ СТРАШИВЦА БОШКА ЈУГОВИЋА!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"

Знам ја САДА мање – више добро шта је контекст, али шта сам ја ТАДА знао, ја сам само чуо ове истакнуте стихове и као нико мој стрепео да се деца (деца су чудо од безобразности!) не дохвате те синтагме: ГЛЕ СТРАШИВЦА БОШКА, не би ме опрали ни Градац ни Колубара. Срећом то се није десило, али моја стрепња је била вишемесечна и молио сам бога да се никада више та песма не ради у школском програму.

Има неке комике у следећој слици: учитељица је нешто диктирала и у једном тренутку је рекла ЗНАК НАВОДА, али једна ученица је то схватила и написала као ЗНАК НАРОДА, ми какви смо ФИНИ И ВАСПИТАНИ БИЛИ уопште се нисмо насмејали кад је она читала оно што је записала, часна реч, што би деца рекла, у пањевима, ваљали смо се од смеха, а наша другарица је само збуњено трептала.

Још из нижих разреда. На крају четвртог разреда сликали смо се поред зграде у дворишту школе. Ја сам узео неку лепу сомотску јакну од Веље Брмботе и стао сам у највиши ред, још су ту били Мире Талијашко, Веља Брмбота, Раша Леманов, Каћа Пајић, Нада Обрадовић, Бранкица од Банкараца, Ђоле Кифла, Чеда Асановић, Весна Кончар, поменути Драшко Танасијевић, Лаки Бела трепавица, Мира Стојнић, Злаја чији је отац правио и продавао неке шарене фигурице и други. Некако се тако погодило да је ред ниже, али тачно испод мене стала Каћа Пајић и на слици је изгледало као да јој ја руком додирујем кикице, што су још неки приметили, па су ме задиркивали, као да сам користио гужву, али то је била само оптичка варка, ја сам увек био фино васпитан и очешљан!

Кад ниси још у школи, сви те плаше школом, кад идеш из нижих у више разреде, опет те плаше: ВИДЕЋЕШ, ВИДЕЋЕШ, ЛАКО ЈЕ БИЛО СА УЧИТЕЉИЦОМ, САД ЗА СВАКИ, АЛИ СВАКИ ПРЕДМЕТ ПОСЕБАН НАСТАВНИК, и слично, после те плаше средњом школом, после факултетом, после мушкарчиће војском, девојке рађањем, кад се све сабере прође човеку живот борећи се са застаршивањима. Имам о томе и песмицу у књизи за децу ГДЕ САМ ОНО СТАО:

Мало је много људи

Из околине наше

 Који су такве ћуди

Да млађе СТАЛНО ПЛАШЕ

Ти се у школу спремаш

С надом да ти се свиди

Док неки такав зева:

САДА ЋЕШ ТЕК ДА ВИДИШ!

У школи просто блисташ

Ал гњаватор се не да:

ОСНОВНА, ТО ЈЕ НИШТА,

А СРЕДЊА, УЖАС ЈЕДАН!

О  средњој ко год прича

Просто не штеди хвале

Ал упоран ће чича:

Е, С ВОЈСКОМ НЕМА ШАЛЕ!

Војску другарство краси

Ал слутим тип ће мрачни

Жвакати у час касни

О СТРАХОТАМА БРАЧНИМ!

Рецимо и ми за крај

Сваком од масера наших:

ПРАВИШ СЕ МУДАР, АЛ ЗНАЈ

САМО СИ КО ЗЕЦ ПЛАШЉИВ!

Те тако смо ми из нижих, упркос силним застрашивањима, прешли у више разреде основне, у истој згради, само из једног крила у друго крило Гимназије. У нижим, наша учионица гледала у зграду Треће основне, у вишим разредима - у Музеј, тада у Економску и Техничку школу.

Ред би био да наведем бар већину наставника и професора. Љуба Бранковић, фискултура, Аца Миленковић, лепо писање, Мара Раденковић, географија, Раша Деспотовић, математика, Миодраг Ћировић, биологија, Чича Цветковић, физика и хемија, Милан Сикирица, историја, Божица Мамузић, немачки, Олга Јовановић, српски, Драга Драшковић, српски, Војка Протић, српски, Боса Радојевић, цртање, Софија Предојевић, географија, Милољуб Лазић, немачки, Олга Боснић, немачки, Борка Тодоровић, математика, Бошко Константиновић, музичко (за нас: певање), већину сам поменуо, директор Богдан Рајичић.

Е, из овог периода има много више догађаја који су остали у мом сећању. Прво два који немају директне везе са наставом, али уопште нису за потцењивање, а литераризовани су на следећи начин у роману ТО СИ ЧУО ОД МЕНЕ.

„Друга идеја, која му (главном лику из романа, примедба Б. М.) дуго није дала мира, била је та да би он у случају новог КРАГУЈЕВЦА могао да буде херој, а уз херојство долази и све остало: паре, слава, некретнине, злато, аутомобили,  девојчице које би га обожавале. О чему се радило? Дечакова основна школа била је на спрату огромне зграде градске најпознатије  школе, која је тада, не зна се зашто, била пресељена на други крај града. Из неких учионица,  окренутих Економској и Техничкој школи, а посебно из кабинета географије у којима су он и његови другови боравили (кабинетска настава, него шта!),  могло се некаквом лудачком акробатиком стићи до грана оближње огромне липе. Кад Немци буду залупали чизмама по школским ходницима, Дечак ће отворити прозор, бацити се три - четири метра у ваздух, ухватити се за грану липе на висини најмање десет метара од земље, хитро се спустити, обићи око школе, као мачка се пришуњати неком од Немаца који ће ваљда бити на стражи, отети му аутомат, ући у школу и побити све остале окупаторе, који су већ почели да изводе ђаке из учионица, наравно на стрељање. Дечака ће славити као спасиоца, као хероја, биће чувен у светским размерама (а и шире), и ето изласка из беде, муке и свакодневне неподношљиве немаштине."

прозори на спрату, иза зимзеленог дрвета, кабинет историје и географије, са кога је наш јунак меркао гране огромне липе (нема је више)

„Наш јунак је или чуо или претпоставио ДА НИЈЕ НАЂЕН ХИТЛЕРОВ ЛЕШ, те је тих послератних година, зашто да не, постојала реална могућност да се ХИТЛЕР НЕКАКО ИЗВУКАО и ДА ЖИВИ НЕГДЕ (а можда чак у том граду) непознат и непримећен.  Аха, зар то није феноменална прилика да се ДОТИЧНИ открије, пријави ГДЕ ТРЕБА, за то покупе сва могућа признања, паре, и уопште... није наш јунак  ни могао да заврши ту мисао, загрцнувши се од обиља СВЕГА, СВЕГА, у перспективи. 

Због тога је он често предузимао детективске акције које би се састојале ОД ПОМНОГ ПОСМАТРАЊА ЛИЦА ПРОЛАЗНИКА. У неколико махова, током две - три године ових активности, он ће бити НА КОРАК до СВЕТСКОГ ОТКРИЋА, ДО СЕНЗАЦИЈЕ НАД СЕНЗАЦИЈАМА, ДО, ДО...
Међутим међутим, неће бити ниједног КАНДИДАТА ЗА ХИТЛЕРА а да после извесног времена не одбрани себе (и не знајући колико је био близу да га наш јунак склепта и испоручи... било коме, само паре на сунце  и остало што припада ДА СЕ ПЉУНЕ НА ЛИЦУ МЕСТА)! Један је био, испоставило се, сељак из оближњег села Церово, а тако је одговарао, да је била права штета што он није онај кога наш јунак тражи:  сув, брчићи оригинал, стас - одговара сто посто, само фали то што он већ седамдесет година живи у том селу и само понекад дође петком кад је пазарни дан у нашу варош. Штета, права штета! 

Други сумњив био је школски послужитељ у основној школи коју је  наш јунак похађао: надимак му је, о чуда! Гебелс, Мија Гебелс. Аха, крије се под маском ове неугледне персоне, и, какав је провидан, није могао да узме неки ДАЉИ надимак, него га све наводи да се врти око ФАШИЗМА, ОКО НАЦИЗМА. Ту смо, дакле! Све је исто што се тиче сличности, као код претходног кандидата, само је он ПОСЛУЖИТЕЉ ЗАДЊИХ ПЕТНАЕСТАК ГОДИНА, И ПОД ОКУПАЦИЈОМ, И УОПШТЕ: КАКАВ ЈЕ ТО ХИТЛЕР КАД ОД НЕМАЧКОГ НЕ РАЗУМЕ НИ ТОЛИКО ПА ЂАКУ КОЈИ МУ ЗБОГ НАДИМКА КАЖЕ  ЈА ВО(Л), одговори: НА ТАКО МИ НЕШТО И ЛИЧИШ!“

Хајде одмах да ухватимо везу са заплењеним сличицама фудбалера. У петом разреду, вероватно, наставник биологије затвори мене у малу просторију где су се држале упресоване биљке, где је био скелет, људска лобања још посебно, неки атласи и слично, да му нацртам нешто у боји за наставу. Оставши сам, ја угледам како из једне огромне кутије вире наше поменуте сличице, дај боже да их није било на хиљаде. Наравно да сам се одмах нафатирао свуда где сам могао да их ставим, испод мајице, у ногавице, у џепове, обавезно, све у свему имао сам лепих једно триста и више ових трофеја. Али, и сада се чудим, уопште нисам био нешто усхићен што имам толико благо, не сећам се, вероватно нас је прошао занос за том врстом хобија и сигурно смо прешли на неку другу занимацију, сад се не сећам коју. Како рече латинска пословица КО НА ВРЕМЕ ДАЈЕ ДВОСТРУКО ДАЈЕ, а мене је судбина у овом случају погледала са непоправљивим закашњењем, авај!

О професору Цветковићу са надимком Чича писао сам у једном од претходних постова, сажето: важио је за чудака, али је био фанатик што се тиче свог посла, његови кабинети, поготово онај за физику, били су чувени и ван наше школе.

О својим мукама и јадима због тога што смо у том послератном периоду БИЛИ У ИСТОМ ОДЕЉЕЊУ И ЧЕТРНАЕСТОГОДИШЊАЦИ И ДЕВЕТНАЕСТОГОДИШЊАЦИ писао сам у запису под насловом ПРАВДА ЗА МЕНЕ И СЛИЧНЕ, одломак:

Druže uredniče,

Vidim da su sad moderne ove rehabilitacije i ispravljanje ISTORIJSKIH NEPRAVDI, pa se nešto i ja pitam da li će u celoj ovoj tarapani biti i vremena i prostora za MOJ SLUČAJ.

Ali, odmah na početku da bude jasno: ja ne tražim da se neko posle decenija rehabilituje, ja tražim SUPROTNO: da se određene persone kazne, pa ma i simbolično, kako bi to zgodno rekli đaci, makar i UKOROM POSLUŽITELJA.  Po sistemu, kako reče neki satiričar: Srbin kad bi oteo avion, ne bi tražio da se određeni ljudi PUSTE, tražio bi da se neki ljudi ZATVORE.

Elem, sve je počelo još u školi, i onda i sada, osnovnoj, obaveznoj i besplatnoj (Za đake skoro obaveznoj, za nastavnike skoro besplatnoj, kako to jedan mudar čova reče). U to posleratno vreme mi smo bili toliko pomešani što se tiče godišta, da je to, normalno, proizvelo hiljadu nesporazuma i kompleksa. Tako, jedan pripadnik jedne etničke grupe sa pretežno zanimanjem muzičara (da i ja budem politički korektan), u prvom , ponavljam U PRVOM razredu osnovne škole na pitanje učiteljice zašto mu drug iz klupe i komšija kasni, odgovara: Saće on, učiteljice, sam da se obrije! E, pa znate šta, mi koji smo tad u školu pošli još u ŠESTOJ godini, mošte misliti kako smo se osećali: ne znamo ni gde smo šuplji, a ovi naši školski drugovi se EJ, BRIJU! Šta smo mi deca znali šta je to kad šestogodišnjak sedi do TRINAESTOGODIŠNJAKA, mi smo, kakve nas je bog dao naivne, mislili: pa svi ovde imaju po šest, najviše sedam godina, i Velja Brmbota i Steva Govnić i brat mu Dragiša  i Dragić Stanković Bala i Đole Kifla i Kaća Pajić i onaj Lemanov Raša, i Vesna Končar i Nada Obradović, Mire Talijan, Draško Tanasijević, Brankica od Bankaraca i ovi sa Baira, svi, svi.

О нашим позоришним подухватима писао сам у овим записима под насловом СТАРИ ДОМ КУЛТУРЕ и СТАРИ ДОМ КУЛТУРЕ ДВА, такође препоручујем да се прочитају, сваке године, бар у то време, била је једна позоришна представа изведена на бини старог Дома културе, тамо где је касније био млечни ресторан.

Мали рукомет је тада био најпопуларнији спорт, посебно га је промовисао наш наставник Љуба Бранковић. Љуба нас је, такође, масовно учлањавао у ДТВ Партизан, што је многе од нас трајно определило за здрав живот, о ДТВ Партизан иде посебан запис.

Већ сам споменуо неке епизоде са малог рукомета, а један од бољих голмана био је наш друг из разреда Богдан Ђекић. Он је у Ваљево дошао из Београда, код бабе и деде Тике Милосављевића, познатог просветног, још предратног, радника. У седмом разреду, а заједно смо били у клупи, у зиму, рекао ми је једном да мора да иде код лекара, пошто је после целог практично дана на снегу, са скијама, мокрио ПОТПУНО БЕЛО, КАО МЛЕКО, његове речи. Отишао је он код лекара, затим хитно после неког времена и у Београд на неке друге прегледе, вратио се у школу, али је убрзо опет брзо отишао у Београд одакле нам је писао, на школу, како ће ускоро опет бити са нама. Међутим, после кратког времена, до нас је стигла вест да је ПРЕМИНУО ОД ЛЕУКЕМИЈЕ. Он је био напреднији од многих од нас, развијенији, иначе био је леп, са локнама и плавозеленим  очима, многе девојчице су га симпатисале, и многи од нас су га запамтили као инкарнацију неког анђелчића.

У тим вишим разредима био сам одличан ђак у петом и седмом разреду. По Матији Бећковићу, те генерације су биле већ у старту у предности у односу на данашње ђаке. Наиме, иронише он, тада се ПЕВАЊЕ, ЛЕПО ПИСАЊЕ, ФИСКУЛТУРА, ЦРТАЊЕ И ВЛАДАЊЕ нису схватали као нешто чему треба посвећивати неку посебну пажњу, сматрало се да ће свако нормално дете имати ПЕТИЦЕ из свих ових предмета, те је у складу са тим општеприхваћеним ставовима ЂАЧКА КЊИЖИЦА ШТАМПАНА ТАКО ДА СЕ ПОРЕД СВИХ НАБРОЈАНИХ СТАВКИ ВЕЋ У ШТАМПАРИЈИ СТАВЉАЛА ПЕТИЦА. Е, кад тако стартујеш са ЧЕТИРИ већ ОДШТАМПАНЕ петице, није тешко зарадити још коју те тако и ђаци попут мене могу да испадну одлични. А к томе и владање петица, одштампана, наравно, требало је бити посебна будала па неком брљотином натерати разредног да ту оцену смањи. У петом разреду књига Бегунац од Џека Лондона (презиме као главни град Енглеске, сачувај боже, шта ћу овако млад и неискусан још сазнати), у седмом књига Хајдук Станко, кад сам је читао, плакао к'о киша кад су Заврзан и другови погинули, ваљда, на Засавици. Рекох, требало је бити посебна будала па нечим угрозити већ одштампану петицу из владања.

То се мени замало догодило, пошто сам се једном потукао у дворишту са две године старијим Р. Тошићем, као бранио сам једног друга кога је дотични напао. Сазнавши за ту макљажу (Озна све дозна) чувени Ћировић стане на улаз за ђаке и по систему ПРОЛАЗИТЕ, ПРОЛАЗИТЕ, ПОСЛЕДЊА ЈЕ НАША, улови мене на крају реда, пошто је мене управо чекао, и све држећи ме за оно мало зулуфа одведе на испитивање. Не знам како се цела ствар завршила, али што се тиче тога са зулуфима, то је био ЋИРКЕТОВ омиљени захват. Није се он, међутим, заустављао на томе: једном је усред предавања о ЛОБАЊИ, држећи исту као ОЧИГЛЕДНУ НАСТАВУ пришао првој клупи, где смо седели Раша Леманов и ја, да МЕНЕ ТОМ ЛОБАЊОМ УДАРИ ПО ГЛАВИ, пошто је видео да сам био тотално забављен цртањем, прецртавањем, карикатура Шекуларца и Бранка Станковића. Прилази он полако, али нисам ни ја, како то кажу неки из пасивних крајева,  пиле од јуче, он и не зна како помно пратим крајичком ока сваки његов покрет и кад је пошао да ме удари у главу поменутом лобањом, ја хитро склоним главу, он ЛОБАЊОМ ОД КЛУПУ И ОТКРЊИ ПАРЧЕ ВЕЛИЧИНЕ ЈЕДНО ЦЕНТИМЕТАР СА ЦЕНТИМЕТАР. Сад је резултат ЈЕДАН ЈЕДАН: он мени зулуфе, ја њему ни мање ни више него лобању, добро је што није била ЊЕГОВА ЛИЧНО!

Сада долазимо до теме која помпезно звучи: ТИТО И ЈА. Да, да, дотични и ја виртуелно смо се нашли на школском конкурсу са темом о њему. И? Ја добијем трећу награду, то је било у јесен, знам да сам тим парама и још мало додатим решио обућу за ту зиму. Ето, наслов овог одељка могао би да гласи: КАКО МЕ ЈЕ ТИТО ОБУО!

У овим, вишим, разредима почео сам да зарађујем дајући часове, спремајући ђаке. Како то лепо звучи кад се буде писала моја биографија, као о Џеку Лондону: ЈОШ У ТОКУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ ИЗДРЖАВАО СЕ ДАЈУЋИ ЧАСОВЕ! Ма, биографија за роман, па то ти је! У ствари, али ово само за ужи круг, ствар је изгледала траљаво и недорађено. Наиме, у комшилуку, у Тешњару, одмах испод куће Илије пекара живели су и имали лимарску радњу Тотићи, чији је син Ратко био седми, ја осми разред. Какав сам омнипотентан, како се то данас учено каже, ја сам њега спремао из скоро свих живих предмета. Српски, физика, хемија, биологија, немачки, а посебно је и ЗА МЕНЕ тада било изненађење, давао сам му часове из МАТЕМАТИКЕ, коју ни сам нисам знао. Мислим да је то јединствен случај у свету да некога спремаш из области о којој појма скоро немаш, али је поента у следећем: РАТКО ЈЕ ТОЛИКО НАПРЕДОВАО У МАТЕМАТИЦИ ДА ГА ЈЕ БОРКА ТОДОРОВИЋ ИЗНЕНАЂЕНА УПИТАЛА ко га спрема. Кад је рекао, кроз школу се проломио узвик запрепашћења: ПА ОН НЕ ЗНА НИ ЗА СЕБЕ! Можемо да причамо шта хоћемо, али има и тај случај, ја сам живи пример: оно што НЕ ЗНАШ успешно преносиш и то неким хокус-покусом код ученика постане какво такво знање, алхемија у најчистијем виду!

У свечаној сали, која се тада није тако звала, пошто се и у њој одржавала настава, повремено  се давала нека приредба, једночинка, слушали смо и неке младе песнике, наше вршњаке, као што је била Марија Перичевић, а ја сам се дивио томе како неко наш пише стихове, како је то лепо и узвишено, о, боже, питао сам се, да ли ћу и ја икада бити песник као мала Марија. 

Сала Гимназије, тада ОШ Миша Дудић и у њој Титова слика са неком децом поред Маршала

Много лепо је певала, посебно песму ТАМО ДАЛЕКО на некој приредби Милеса Митровић, иначе једна од најлепших девојчица. Зорица Илић је свирала на клавиру, што је за нас био догађај.

Мој старији брат Слоба био је задужен у осмом разреду да одржи неки говор испред споменика Жикици Шпанцу, у оквиру малог парка тамо где је и сада споменик овом народном хероју, само мало ближе улици. Данима је по кући вежбао да се случајно не збуни, сто пута смо чули почетак: ПРЕНЕСИМО СЕ ЗА ТРЕНУТАК У МИСЛИМА..., а ми смо, колико год се могло, „помагали“ тако што смо извртали гласно те речи или их уметали кад је далеко одмакао од почетка, укратко, дали смо све од себе да, како се тада говорило, чабрира, срећом, све је испало у реду.

Изађимо још мало у двориште. После часова тешко је неко могао да нас отера кући кад постоји онако лепо фудбалско игралиште. Дуја Јешић, Аца Павловић, Радивоје Лазић, сви они други дечаци поменути на почетку, наравно и ја, играли смо до изнемоглости. Од нас једини је озбиљну каријеру направио поменути Лазић, играо је за прволигашке клубове, а ми смо остављали душу трчећи ко блесави, али све је имало неког ефекта: остали смо, многи од нас, одани спорту, углавном као аматери, што је делом заслуга и чињенице да је тада у оквиру школе постојало толико терена у дворишту. Некада се догађало да минимум седамдесеторо, осамдесеторо деце или игра фудбал или на два терена кошарку, или испред школе рукомет, а мало даље између четири ватре. 

преузето из Напреда, 1954. година,  сцена из школског дворишта, у позадини зграда Треће основне

део дворишта са претходне фотографије данас

Komadi od različnijeh Kosovskijeh pjesama

Кад код Вука има таква конструкција, може ваљда и код мене  КОМАДИ ОД РАЗЛИЧНИЈЕХ ГИМНАЗИЈСКИХ ДОГОДОВШТИНА

Овде ће доћи они догађаји, првенствено, које нисам у стању да разврстам  прецизно по времену дешавања. Хајде, почнимо овим: причало се у неком периоду како је неки ђак насамарио Радицу, географичарку. То се, у овој варијанти, везивало за Ђула Клемпу, а помињани су још неки касније, у једној прилици ова доскочица, лично сам чуо, везивала се и за мене, одмах да кажем, нисам био тај. Елем, прича каже како је Радица поменутог Ђула (нећемо надимак, ми смо еталон за финоћу!) питала колико је у старој Југославији било асфалтираних путева. Ђуле из цуга самоуверено каже: ДВА. Добро, каже Радица, који су.  - Један је Београд - Суботица, - Добро, а други, е, сад је поента, Ђуле шеретски: И ОБРАТНО!  

Нисам био сведок, али сам Матија је неколико пута причао ту анегдоту: кад му је директор Јова у сали гимназије предавао неку диплому за освојено прво место на општејугословенском литерарном конкурсу, уз диплому уручио му је и коверат са новчаном наградом. Из дубине сале у том тренутку зачуо се глас Гудоње, познатог спадала: ПРЕБРОЈ ЛОВУ! 

У време нашег гимназијског школовања, мало - мало причала се апокрифна прича о Јесењину и, замислите, његовој побуни ПРОТИВ, ништа мање, СОЦИЈАЛИЗМА (О, зар се и то може, што рекао Б. Ћопић). Па се онда у пола гласа говорило да Керуша, Црни човек, Ана Снегиња, Писмо мајци и слично НИСУ НИШТА, КАКВЕ ТЕК ПЕСМЕ ЈЕСЕЊИН ИМА У ЦИКЛУСУ КАФАНСКА МОСКВА, где је, по речима говорника, ТАКО ОШИНУО ПО СТАЉИНУ, ПО, СОЦИЈАЛИЗМУ, ПО... Никада нико од нас у то време није натрапао на те стихове, али наше главице биле су напуњене тим богохулним подацима да се и о неприкосновеном, богомданом, вечитом, непромењљивом СОЦИЈАЛИЗМУ може изрећи која жестока критичка реч. А ко ће други, него ПЕСНИК, визионар, побуњеник, профет, биће изван ових мучних и јадних задатих координата.

Матинеи су одржавани, колико се сећам, недељом поподне у сали Гимназије, немам појма ко је свирао, једном, али то је било нешто касније, на бини су били само Мирослав Рабасовић, усна хармоника, Бата Бабић, гитара и неко за бубњевима, за нас довољно, играли бисмо ми и да је била свирка само НА ЧЕШАЉ!  Но, ово причам због следећег: у Каћу Пајић, нашу школску (моју само у петом и шестом, односно садашњем првом и другом) нема ко није био заљубљен, ем је дивно изгледала, ем је изврсно певала, мислим да је била и добра атлетичарка, милина од девојке. Е, један од жешћих обожавалаца био је један Паја који је иначе живео у Тешњару, одмах испод воскара Васиљевића. сви су знали за ту Пајину опчињеност и једном кад је Каћа певала познат шлагер Веруј ми (Веруј ми ми би тако лепо живели, само кад би мало љубави мени дао/дала ти, веруј ми, веруј ми како су ми пусти дани сви, кад би само мали љубави мени дао/дала ти, (сад један заборављен делић) увек верна бејах ја, цело срце сам ти предала оно само тебе зна), е, друштво измоли Каћу да уместо безличног ТЕБЕ ЗНА, како би рекла деца ИМЕНТУЈЕ ДОТИЧНОГ и Каћа некако једва пристане и отпева на велику радост Пајиних другара, а Пајин микс од узбуђења, неверице, усхићености и еуфорије: ОНО САМО ПАЈУ ЗНА! Што су ти млади, то је чудо!

О ЈОХИМБИНУ, о коме се током мог школовања у Гимназији слушао небројено пута, писао сам у посебном одељку, то је, укратко, прича о некој пилули ли, прашку ли, никад нисам докучио, што, кад даш оној коју си "пикирао" да мислим... зна се, она толико полуди за тобом, тј. за сексом са тобом, да је то чудо једно. Али, као свака фатаморгана, то је био и остао недосањани пубертетски сан свих дечкића наше школе, нешто у нивоу Јесењинових субверзивних стихова, Мијанових спортских подухвата и сличног.

Кад смо већ код Мијана, опет, ево једне анегдоте коју је лично тај професор неком приликом испричао једној групи ђака, међу којима сам се, ко зна како, нашао и ја. Дакле, Мијан, млад к'о  роса, почиње своју професорску каријеру у Гимназији, сад немам појма које године, али није ни битно, а у клупама доста његових другара, минимално млађих од њега, друже се у неким спортским клубовима, у Абрашевићу, на корзоу,  а одједном, улазе они у учионицу, кад за катедром нико други него њихов другар са базена, из шетњи поред Граца и слично. Каже Мијан, ја озбиљан, катедра је катедра, они мени на ТИ, 'ајде то да прогутам и пошто није било уџбеника, ја почнем да им диктирам. Пишу они пет, десет минута, кад чујем ја да се нешто домунђавају, наставља Мијан своју причу нама, у неко доба устаде њихов представник и трас: МИЈАНЕ, ЗНАШ ШТА,  ТАКО ЛЕПО, ПОЛАКО И РАЗГОВЕТНО ДИКТИРАШ, ШТО, ЧОВЕЧЕ, МУЧИШ НАС ДВАДЕСЕТ ПЕТОРО, НЕГО КАД ВЕЋ ПРИЧАШ, ШТО НЕ БИ У ИСТО ВРЕМЕ ХВАТАО И БЕЛЕШКЕ, ПА ЋЕМО МИ ТО ПОСЛЕ НА ГЕШТЕТНЕР!!!

Ћубана је водила драмску секцију, најупечатљивија представа до нашег четвртог разреда била је Монсерат, тема сам бог зна из којих Јужних или Средњих Америка, нешто око војске, немам појма, није ни битно. Важно је да је једну од главних улога, неког, чини ми се, трговца, играо Пера Пицика, тада четврти разред, већ више него озбиљно душевно болестан, и као такав играо је толико пренаглашено, неуротично, бацакао се (наравно, непотребно) по бини, вриштао, уносио се у лик толико упадљиво, да је изгледало како се само он налази на бини, фрфљао, уместо разговетног говора, просто је било невероватно како редитељка није на време, на пробама, све ово приметила и урадила што треба да спасе представу. Друга ствар везана за Монсерата дошла је до нас као шала са читалачке пробе: наш друг  Грбић имао је у тексту ХМ, ХМ, Индијанка. Кажу како је Грбић то овако "одглумио": Х М  Х М, Индијанка, није, дакле оно ХМ ХМ рекао кроз затворена уста, него лепо, разговетно, слово по слово, као да је ставио свима до знања како зна да чита!

У митове гласине и слично спадале су приче о неким изузетним способностима. Једна је била везана за Зорана Бакића, Мајсторовог сина, за кога се говорило да ЈЕДНОМ РУКОМ може да направи згиб на вратилу, па и више згибова. 

Друга прича односила се на нашег друга Драшка Танасијевића, за кога се говорило како француски говори боље од својих професора. Наравно, мало ко од нас је био у стању да то објективно процени, ја сам, такође, спадао у такве, али и сам Драшко је доприносио тој фами како је махер за стране језике, посебно за француски.   Сваке године код њега у госте долазили су неки другари и другарице из белог света, највише из  Француске и он је са њима апсолутно био на свом терену, а ми, да ли из зависти или ко зна због чега, кад бисмо их срели, продавали смо, неке фазоне у стилу ЖЕГУ ЛИ ТЕ КОПРИВЕ, ИЛИЈА ЖЕНЕ ПИПА и слично, шта ћеш, колико ко и шта зна толико то и показује! Иначе, Драшко је обожавао мелодичност и префињеност француског језика, и кад год је хтео то да демонстрира, упоређивао је пред неким дудуком (као што сам био и ја) како неки израз, фраза, реч звуче на француском, како на италијанском. Најчешћи пример му је био НАТИРЕЛМАН, француски и НАТУРАЛМЕНТЕ, италијански, ово друго је звучало, што би рекао Матија у другој прилици КАО ДА У ТОЈ РЕЧИ КЉУЧА КАМЕЊЕ (за реч АРАРАТ). И ко је хтео Драшка да изнервира, као ја понекад, било је довољно кад прође поред њега да каже НАТУРАЛМЕНТЕ, он би затварао уши и убрзао корак, не било примењено, као Мопасан испод ругобе над ругобама у изградњи, АЈФЕЛОВОМ КУЛОМ! (Нажалост, то ако није иронија судбине, ја не знам шта је, годинама  после завршене Гимназије и Правног факултета, често је хонорарно био тумач у једном или више ваљевских предузећа. Била је страшна зима, поледица у јануару, 13. 1969, руководиоци једне фирме су га преклињали да им учини, да оду колима предузећа до Београда, где су их чекали неки Швеђани, Французи, неко такав. Причало се касније да Драшко по таквом времену није хтео ни да чује, они су били упорни, тек он је сео и никада се жив није вратио у своје Ваљево: код Липовачких шума возило се преврне, Драшко испадне, удари, причало се, слепоочницом у нешто  и на месту остане мртав. Такође, причало се да је возач толико сумануто возио, да су неки које је претекао рекли: ОВАЈ НЕЋЕ ДУГО (ИЛИ:  ДАЛЕКО, није битно). Каква трагедија, каква иронија: та он је животом платио зато што је био талентованији, бар за језике, од свих нас, што је више вредео, што је више знао.)

Бата Бабић, Мионичанин, по општем мишљењу, био је доста сличан трагично настрадалом Џемсу Дину, уз то свирао је гитару, комбинација која је у свакој прилици добитна. Е, за њега се причало да се тако поиграва са девојчицама, да је то чудо једно. Посебно се то говорило за тадашњу гимназијалку, ћерку директора једне средње школе, из угледне ваљевске породице, а она је важила за велику лепотицу.  Како смо се  наслађивали и ширили причу о том самоувереном, пожељном и све у том стилу момку, коме се може да  вуче за нос коју год пожели, ето, ми смо и сами осећали да причајући о томе на неки волшебан начин и сами постајемо део тог мита, завитлавамо ама сваку девојчицу, па и најлепше и најпожељније, додуше ПРЕКО ИЗАБРАНИХ ПРЕДСТАВНИКА. Како се то данас модерно каже: МАЛО ЛИ ЈЕ НА ОВУ СКУПОЋУ!