СТАРИ ДОМ КУЛТУРЕ СРЕДИНОМ ПЕДЕСЕТИХ

СТАРИ ДОМ КУЛТУРЕ

некада пивница и Благојевића биоскоп...

...касније Дом културе...

... данас локал за издавање у новој згради

Ово је, у средини, зграда старог ваљевског Дома културе. Овде је после рата било професионално позориште, које је трајало негде од почетка педесетих до можда 1956, када је издата наредба/препорука власти да се угасе поједина позоришта и Ваљевци су послушали, уз хиљаду израза кајања током наредних деценија, све до сада, што су то урадили, а Шапчани се направили луди и до данас задржали своје професионално позориште.

Има, дакле, много лепе грађе која је доступна свакоме ономе ко је заинтересован да ближе упозна тих неколико година рада и живота професионалног ваљевског позоришта, са свим неопходним детаљима: акт о оснивању, прва управа, све касније управе, ансамбл, списак представа по сезонама, ко је дошао, ко отишао, тешкоће, гостовања, успеси, речју једна одлично очувана документација о овој културној институцији.

Ми се нећемо бавити том, рекао бих, официјелном страном не због тога што сматрамо да то није битно, не, него што је природа ових записа да се све појаве, институције, људи и догађаји сагледају првенствено из личног угла. А дете од седам – осам, десет, дванаест, тринаест или четрнаест година, нужно мора имати ограничен увид, али ако је икако било везано, то дете, тај дечак, сада одрастао човек, требало би, колико зна и уме да да свој лични допринос лепези сећања на тај стари Дом културе у педесетим годинама прошлог века.

Одмах ћу рећи да нису игране само представе нашег ансамбла, пошто се јасно сећам плаката за комад Дуго путовање у ноћ Јуџина О Нила, што ће рећи било је и гостовања београдских и других позоришта.

Мени су били занимљиви глумци пореклом из Ваљева, бар они које сам понекад сретао на улици. Један од њих био је Стефановић, брат новинара Стефановића Демоса, који се звао Миодраг, и који је касније прешао у Народно позориште у Београду, обављајући и глумачке али и још неке дужности. Он је глумио неког злог типа (можда у представи Зулејка) и ја сам га прилично мрзео због тога кад га видим на улици, магија сцене код мене се преносила у свакодневни живот. Ту је био и Тома Јовановић, ујак Бана Мечке, то смо знали, који је касније отишао трбухом за позоришним крухом док се није изгледа скрасио у Новом Саду. Члан ансамбла био је и Милош Шами, плав, леп као филмски глумац, од Шамија са Илиџе.

Посебно ми је било занимљиво што је у некој или неким представама глумио тада дечак Божин Јаневски који је нама млађима због тога изгледао као неко посебно младо створење, неко ко производи магију у најмању руку.

Доста глумаца је било са стране, а један већ зрелији брачни пар становао је под кирију код Мила Мркоње у Тешњару, понављам, кад год бих се сусрео са неким од њих двоје или чешће са обома, ја сам их гледао као бића са неке друге планете, не баш као филмске глумце, пошто они са филмског платна нису силазили међу ваљевску боранију, али довољно удивљено.

За моје приповедање занимљива је и срећна околност што су ти професионалци помагали основним школама у прављењу позоришних представа, те сам тако из прве руке имао прилику да упознам понеког од глумаца, да ми који смо учествовали у представи уђемо у гардеробу, на позорницу, укратко да се најнепосредније упознамо са магијом позоришног чина.

Тако је у пролеће 1954. глумац ваљевског позоришта Станислав Голднер режирао у нашој, другој основној,  школи „Миша Дудић“ представу ВЛАК У СНИЈЕГУ Мате Ловрака. Треба рећи да је тада наша основна била у згради садашње Гимназије, на спрату, а у приземљу прва основна „Ж. Ј. Шпанац“. Глумило је нас најмање двадесет пет ђака виших разреда, учитеља је играо Љуба Бранковић, наставник физичког, а као гост појавио се доскорашњи ђак наше школе Драгош Бабић, тада ученик петог, касније преименовано: првог, разреда Гимназије. Представа је спремана негде за мај, Дан школе, уз још неколико тачака које су се у том Дому изводиле, од којих је мени била најзанимљивија тзв. Жива слика, овога пута сцена када Карађорђе прихвата да буде вођа Првог устанка: једно десетак учесника обучено је у живописну одећу са почетка деветнаестог века, неко држи барјак, ту су и кубуре, не мрдају се кад се подигне завеса, само тако стоје можда минут, све је било ликовно врло импресивно. Карађорђа је у овој слици представљао Пера Ковачевић, маркантан, озбиљан, помало личио на младог Линколна.

Што се наше представе тиче, нешто више текста од деце имао је Драгош, а ми по две – три реченице, тако да је свак свакога могао да мења, што је у мом случају било спасоносно. Шта је било: у једно  тренутку деци која су као заглављена у снегу износи се нека храна. Тада сам видео разлику између онога у животу и онога на сцени, пошто је неко улазио са великим послужавником вичући, колачи, децо, торта, и стварно плато је био пун, али чега: ХЛЕБА исеченог тако да кора дође доле, а мали четвртасти комади или мини правоугаони од средине глумили су лепе колаче и торте. По систему дај шта даш, ја узмем који комад и стрпам у уста, а оно сув хлеб зарибао па никако да прође и нађавола баш тада наиђе моја реплика, реченичица, и сви погледују у мене, а ја се бокте борим за голи живот, што би рекли наши из пасивних крајева: Не  можем да дијам, кад ти види зло очима Бане Савић и место да спасава мене ударцем по леђима, он спасава представу (the show must go on, бато!) и изговори моју реченицу, а ја после система очи ко филџани некако останем у животу, не сећам се да ли сам хлеб, пардон торте и колаче некако прогутао или их вратио, дај боже да није оно прво, не једу се торте и колачи у мојој околини баш сваки дан!

Од ђака петог разреда сећам се Жике Ђукића, Савића Дебелог, Чеде Асановића, вероватно Ђола Кифле, као и Каће Пајић, мале Бранкице од Банкараца Тимотијевића, а било је и из старијих одељења, поменути Бане, вероватно Грк Ђорђевић, Илија Поповић, Миле Клемпа и други.

Напред је почетком јуна 1954. објавио чланак о тој нашој приредби

СТАРИ ДОМ КУЛТУРЕ, наставак

У шестом разреду представа наше школе  (Миша Дудић) звала се ТАЈНИ САВЕЗ БЕГУНАЦА.  Већ по наслову види се да је то нека авантуристичка прича са бежањем од куће, авантурама, перипетијама, укратко – јака ствар. Мени, пошто сам био ситан (друг, Жућа Ђоковић: Ти си, Боле, као ОД БРЕГА ОДВАЉЕН, САМО МАЊЕ ПАРЧЕ!), дакле таквом мени дају улогу која се славодобитно објављује на крају другог чина, када ја театрално отварам поклопац бурета и одлучно изјављујем: ИДЕМ И ЈА СА ВАМА! Уједно, то је био САВ МОЈ ТЕКСТ у поменутој представи, али нису људи јуче рекли, него давно, како нема малих и великих улога, има само оних које си одиграо или за Оскара или никако, трећег јок! Не знам како се звао редитељ, и овог пута из нашег Позоришта, али за име бога зашто сам морао и први и други чин да проведем у бурету, ни данас ми није јасно, пошто је између првог и другог чина била пауза од који минут, довољно да ТЕК ТАДА уђем у буре, можда је човек мислио да ћу тако боље, како то позоришни људи кажу, УЋИ У ЛИК. Какво црно улажење и сличне трице, што би рекли неки из руралних крајева: СКОЧАЊИО САМ СЕ!

Не знам како да тумачим то што ме у седмом разреду редитељ, опет не знам који, и опет из нашег Позоришта, скроз заобишао. Можда ме држао на клупи, за каснији наступ, нека мало игра и ова остала боранија. Али, опет нису могли да заобиђу нашу породицу, тако да је главну улогу, Винетуа, у истоименој представи играо мој старији брат Слоба. (Сад ми дунуло: толика концентрација Милосављевића на једном месту, од којих не знаш који је Брандо, који Дин или Њумен а други Клифт, била би превише за гледалиште ненавикнуто на позоришне шокове, те је мојим изостављањем, редитељ спасао ко зна колико срчаних удара које код женскиња, одушевљеност, које код мушкиња, завист).

Било како било, Олд Шетерхенда је глумио Миле Клемпа, један грмаљ од дечака, али је најзанимљивије за нас, испоставило се на премијери, било то што је Винетуову сестру глумила много пута у мојим записима помињана лепотица Каћа Пајић. Није сама по себи та чињеница била нешто од чега се пада у несвест, али је у једној сцени, по сценарију, Винету пребацио РУКУ ПРЕКО РАМЕНА КАЋИ, укратко загрлио је. Боже мој, колико смо му завидели: не може свак у овом бедном свету да дође у прилику да загрли једну такву лепотицу, за којом су уздисали већ тада многи студенти, гимназијалци, о школским друговима да не говоримо.

 У осмом разреду, ГЛАВНА УЛОГА. То сам хтео да кажем, чували су ме за наступ у пуном сјају, а не да трошим свој огроман таленат на неког Индијанца који скаче у круг и бесмислено арлауче. Не, мене је чекао ПРВИ ДРАМСКИ ИЗАЗОВ!

Могао би се мало подробније описати мој позоришни развој, од Зеца из Ћопићевих Патролџија у другом основне (Команданте, друже мили, четника смо уловили!), па преко поменутог дављења у Влаку у снијегу, два чина проведена у бурету у Тајном савезу..., па прескоченог Винетуа до пуног сјаја у представи ЧАРОБНА ФРУЛИЦА, сад кад све ово набрајам, видим како  нисам далеко и ОД МОНОГРАФИЈЕ о мом позоришном путу и развоју, мајке ми!  

Редитељ је био један симпатични подебљи брка, можда се звао Аца (Радовановић?), исто глумац нашег Позоришта, али сада видим да је то било 1957, а позориште је расформирано претходне године, изгледа како сви глумци нису одмах напустили наше место него им се душа вијала око бивше куће, па кад су већ ту... Ја сам глумио у тој представи, ЧАРОБНА ФРУЛИЦА, неку врсту Кир Јање, газду који је циција, стипса, укратко један одвратан лик. Није било неке велике правде у свему овоме, прошле године мој брат Винету, храбар, позитиван, готиван у сваком погледу, а ја... чули сте већ какав, али радо сам прихватио ту улогу само да покажем како ја, који сам иначе све нај нај, могу НЕВЕРОВАТНОМ ТРАНСФОРМАЦИЈОМ да будем и сушта супротност, разумемо се.

Укратко, основна поука представе била је да Андрија Муњић из Дегурића, наш школски, засвира на фрули, кад год се напочинства нас који смо негативци толико нагомилају да не могу другачије да се зауставе него на тај начин. Наиме, та фрула, фрулица, имала је чаробну моћ да кад се она огласи, ко год је бараба, отимач, циција, израбљивач, укратко гованце од човека, ПОЧИЊЕ ДА ИГРА и не може да престане докле год фрула свира. Е, сад: по логици ствари много је лакше свирати, што је Андрија и чинио седећи на неком практикаблу иза бине, док је играти, ђускати, скакати, неки други падеж. Поквареног и бескрупулозног трговца играо је Савић Дебели, а моја незнатност већ поменуту грамзиву и уз то шкрту барабу. (Кад сам годинама после тога на испиту из светске код Војислава Ђурића добио питање о Тврдици Плаутовом, Аулуларија, све време сам био у напасти да му кажем, и њему и Кошутићу и Недељковићу: Драги моји, ја не само да сам ово дело чито, ЈА ГА СВОЈЕВРЕМЕНО НА СЦЕНИ У ВАЉЕВУ ИГРО!).

Дакле, играмо ми негативци минут, два три, пет, липсали не глумљено већ изистински, што би рекла деца, и, по тексту, молимо невидљивог свирача да престане А МИ ЋЕМО СЕ, МАЈКЕ МИ, ПОПРАВИТИ И БИЋЕМО ДОБРИ, ФИНИ, ПОШТЕНИ, МИЛОСРДНИ, ПУНИ РАЗУМЕВАЊА ЗА СИРОТИЊУ, укратко ПЕДАГОШКА ПОЕМА. (Узгред, кад сам рекао ПОПРАВИТИ, нисам мислио физички, мада мени не би ништа и тако фалило, већ ПСИХИЧКИ СЕ ПОПРАВИТИ, јер Савићу Дебелом не да није недостајало, него је могао бити добровољни давалац килограма, тако је био корпулентан, дај боже да он и ја на бини нисмо гледаоце подсећали он на Олија, ја на Станлија!).

Један инцидент умало да моју каријеру заустави у тотално узлазној линији која је могла ко зна докле да води. Наиме, иза задњег зида у просторији где се одигравала радња, било је наслагано неколико степеница потребних за друге представе, а мој слуга Тома, Томица, кога је глумио Чеда Асановић, отишао је неким послом иза бине, вероватно да послуша мене, газду. По сценарију, ја прилазим прозору  у дну бине и викнем: Томо, Томице! Чеда се одзове: Ево ме, сад ћу! И довде иде све као по лоју. Кад да видиш јада изненада, што би се рекло у народној песми: на једним степеницама, са ногама на највишем степенику, а главом на најнижем, лежи ПИЈАН сценограф, професионалац, чувени Вака Косјерина и таман да се окренем и да наставим свој наступ, и он, Вака, оглашава се: Ево и мене, чекај ево и мене. Бого мили, каква непредвиђена ситуација, какав испад, искакање, немам прави израз. Почињем да се смејем, таква ми је била прва реакција, и не могу да се зауставим, наравно окренут леђима публици. Његош у Ноћи скупља вијека каже: Тренут ми је сваки сахат – моје време сад не иде, а мени тада ОБРНУТО: Сахат ми је сваки минут, јер ми се тих двадесетак – тридесетак секунди учинило као пола сата, публика се већ комеша и чујем : Шта се догађа и ја крајњим напором некако уозбиљујем лице и – представа је спасена. Кад год бих касније из Јесењиновог Црног човека прочитао стих ПУСТОШИ И МОЗАК АЛКОХОЛ, имао сам представу овог сценографа како са ногама горе а главом на првом степенику виче то што је тада викао.

Још једна занимљивост. На једној проби, дивни и углађени директор Богдан Рајичић замењивао је некога ко није дошао, а с којим ја имам дијалог. Према тексту, имао сам да кажем: Не лупетај, или нешто у том стилу, и, по свом сопственом осећању, никада нисам био убедљивији. Ни крив ни дужан жртва је био добри и фини наш директор, али, људи: Не пружа се човеку, пардон ђаку сто пута у животу прилика да НЕКАЖЊЕНО свом директору школе тресне тако у лице: НЕ ЛУПЕТАЈ!