ПРОТЕСТ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ПЕВЦА

ПРОТЕСТ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ПЕВЦА

Владо, Председниче, Скупштино, Премијеру, министри и сви који се нађу позвани,

Ја, обичан српски певац, не да сам љут, него, што би реко мој газда, љут сам ко свећица од трактора. А због ради чега, питате се ви сви џумле које сам иментовао. Само полако, кашћу вам, кад вам се није рекло само, опет што би реко онај песник за децу, Дракула ли је, Вампир ли је, Змај ли је, не могу од љутње да погодим. Елем, гледам ја ову више вашу него моју заставу, гледам и онај грб, како се ваљад каже и не могу лепо очима да верујем: На њима се раширио главом, шта главом, СА ДВЕ ГЛАВЕ, додуше без
браде а са једним телом, боже ме прости ко генетска грешка, ко – ОРАО, или ОРО, што би рекла она старлета. И, шта има ту спорно, питате се можда ви и слични, као то нам је од Немањића, то нам је традиција и све у том смислу. Прво, имамо ми у тој тзв. традицији и жешћих постигнућа, као оно кад смо држали ихи хи јадранске обале, па што не следише наши ту традицију. Не, не, не хушкам ја на ратове и остале беде, него само велим: де од целе светле традиције, изабрасте ову са орлушином. Што би реко онај Његошев јунак, ТИ СИ С КРАЈА ПОЧЕО ТАЊЕГА! И зато кажем: јесте, брате, спорно.              Ко је дотични господин да му се да тако високо место у српској симболици, је л се то тако каже, чиме је заслужио тако почасну функцију, ајде да се, иако сам пилеж, ко људи запитамо. Шта дотична персона ради: лети, зевзечи у висинама, једе стрвине (кажи ми шта једеш па ћу ти касти ко си), вата сироте зецове, ама не оставља на миру ни мој род ни пород, а није с раскида да мазне и које јагње, јаре и слично. И тог и таквог стависте као симбол, симбол чега питам ја вас: лешинара, лопова, стококрадице, зецоубице и, што мене посебно боли – пилежкрадице. Свака част, погодисте ко прстом да не кажем у шта, само зато што сам лепо васпитан. А где сам ту ја, да, да – ја, а, мајчини синови? Прво и прво, кад већ морам и о сексу, што да не, времена су модерна, ко вам наскаче на кокошке, да не наскаче дотични са заставе. Да чекате њега, не би ни видели јаја, шта би фарбали за Васкрс, како се сад модерно каже, како би са црвеним јајетом славили рођење живота, како се то
православни хвале: победу над смрћу. Кад би деца појела кајгану, Хамлет или се каже омлет, видите кад је човек, пардон, певац, узбуђен, почиње да брка. Кад би се чула реклама: Сваког дана једно јаје организму снагу даје. Ту вам ваљам, ту сам ко поручен, није ни мени сиротом лако, видите и сами, домаћини по селима мисле да им не треба један певац на једну кокошку него, један на њих десет, шта да вам причам, ко у Ћопићевој песми: ЈЕДАН НА ДЕСЕТ, ЈЕДАН НА ДЕСЕТ, О ЗАР СЕ И ТО МОЖЕ! Није да се може, мора се, ако газда види да забушавам, не гине ми лонац. И, шта ћу, јадан, запињем ко блесав, скочи на ову, задовољи ону, учини трећој, мајке ми од задовољства ни трага, не знам да ли ћете веровати, чисто радим све то да бих сачувао живу главу. А кад се из легла испили који петлић, баш му не завидим на судбини.  Сигурно се питате, а одакле ја знам које пиле је међу пилићима од један дан петлић а које кока, кад су сви ИСТИ. Е, па знам: кад газдарица баци шта за јело, ОНАЈ који кљуцне је петлић, а ОНА која кљуцне је кока! Ајнштајн, па то ти је, тај сам! Долазе гости, ватај петла, за зета се гаји посебан, кљука, мази, пази, за геометра, за ветеринара, за доктора у вароши, и хај, одоше петлови само тако. Ту вам ваљамо, свугде вам ваљамо, само за заставу и грб не ваљамо, тамо ћете оног стрводера, оног, ма немам речи. Знате шта, господо, рекох сад су модерна времена, упућен сам и ја, неће ми бити, додуше, лако, навукох се на секс, али мајке ми ако не почнем и ја, као многи, да штрајкујем, па да видимо шта ћете фарбати, шта ћете јести, шта насађивати.

Или ће то бити, како песма каже ЈАЈА ОД ПАПАГАЈА и МУДА ОД ЛАБУДА!