PRAVDA ZA MENE I SLIČNE

PRAVDA ZA MENE I SLIČNE

Druže uredniče,
Vidim da su sad moderne ove rehabilitacije i ispravljanje ISTORIJSKIH NEPRAVDI, pa se  nešto i ja pitam da li će u celoj ovoj tarapani biti i vremena i prostora za MOJ SLUČAJ.
Ali, odmah na početku da bude jasno: ja ne tražim da se neko posle decenija rehabilituje, ja tražim SUPROTNO: da se određene persone kazne, pa ma i simbolično, kako bi to zgodno rekli đaci, makar i UKOROM POSLUŽITELJA.  Po sistemu, kako reče neki satiričar: Srbin kad bi oteo avion, ne bi tražio da se određeni ljudi PUSTE, tražio bi da se neki ljudi ZATVORE.
Elem, sve je počelo još u školi, i onda i sada, osnovnoj, obaveznoj i besplatnoj (Za đake skoro obaveznoj, za nastavnike skoro besplatnoj, kako to jedan mudar čova reče). U to posleratno vreme mi smo bili toliko pomešani što se tiče godišta, da je to, normalno, proizvelo hiljadu nesporazuma i kompleksa. Tako, jedan pripadnik jedne etničke grupe sa pretežno zanimanjem muzičara (da i ja budem politički korektan), u prvom , ponavljam U PRVOM razredu osnovne škole na pitanje učiteljice zašto mu drug iz klupe i komšija kasni, odgovara: Saće on, učiteljice, sam da se obrije! E, pa znate šta, mi koji smo tad u školu pošli još u ŠESTOJ godini, mošte misliti kako smo se osećali: ne znamo ni gde smo šuplji, a ovi naši školski drugovi se EJ, BRIJU! Šta smo mi deca znali šta je to kad šestogodišnjak sedi do TRINAESTOGODIŠNJAKA, mi smo, kakve nas je bog dao naivne, mislili: pa svi ovde imaju po šest, najviše sedam godina, i Velja Brmbota i Steva Govnić i brat mu Dragiša  i Dragić Stanković Bala i Đole Kifla i Kaća Pajić i onaj Lemanov Raša, i Vesna Končar i Nada Obradović, Mire Talijan, Draško Tanasijević, Brankica od Bankaraca i ovi sa Baira, svi, svi.
Drugo, mi smo osetili na sebi i fizički teror zbog tih razlika, i to od koga, od SLABIJEG POLA. Kako naša učiteljica nije uopšte mogla da pretpostavi kako ću ja, šestogodišnjak, lepo nagrabati kao redar. Nesmotrena, kakvu je bog dao, zaduži ona redara da proverava pre nastave domaće zadatke. I priđem ja, u to vreme naivan do bola, jednoj koja je tada imala brat bratu dvanaest, Cule se zvala, a napredna u svim segmentima i zatražim da pregledam domaći da bih REFERISAO. I? Znate gde završim: pod petom klupom, kako me je onako žgoljavog i neuhranjenog zgrabila i počistila ceo taj red.
Sad ja vas pitam: ko će meni da zaleči te rane, te komplekse. Možda ja i danas sanjam i trzam se što, kao prvak, sedim do đaka koji ima i bradu i brkove, ili u snu letim samo tako i nikako da se zaustavim brišući prašinu po olajisanom podu učionice.
U višim razredima osnovne, sa nama u odeljenju D. Stevanović, napredan, jak, momčić. Otkud mi znamo koliko on ima godina. Igramo mi rukomet, ja ga kao čuvam, on UBACI U GOL I LOPTU ALI I MENE KOJI SAM MU SE OKAČIO O RUKU! Dok sam ja saznao da je on ČETIRI GODINE stariji od nas, od mene PET, bi kasno, ja navuko hiljadu kompleksa: kad ću i ja biti jak, kad ću biti momčić, zakržljao sam definitivno, sreća te Kolubara nije bila nešto duboka, inače, odo ja da prekratim mučenje sa životom.
A ovo je poseban biser: u sedmom i osmom osnovne reše da naprave čisto jedno muško i čisto jedno žensko odeljenje u OŠ Miša Dudić. Nema psihologa koji vam danas na bi rekao koliko je to pogubno za svaki aspekt razvoja i jednog i drugog pola, ali tadašnji vajni pedagozi nisu brinuli za naše muke. I, šta se dogodilo: ne znam drugi, ali bar ja toliko sam bio željan pažnje suprotnog pola da sam, kad su nas sastavili u Gimnaziji, pravio takve budalaštine, da je to bilo čudo jedno, što me je samo iznelo na glas kao KLOVNA, BUDALU, SPADALA i sve u tom smislu, a to je posledično dovelo i do toga da ja ZBOG TUĐIH PEDAGOŠKIH BRLJOTINA u sledećem razredu PONAVLJAM. A niko da se zapita o GENEZI tih mojih postupaka, jelte! Ima naš narod lepu poslovicu u tom smislu: Tuđe se ovce pr... pardon, nešto radile, a mog jarca bole jajca, ako razumete šta sam hteo da kažem.
U Gimnaziji jedan iz Petnice, iz našeg razreda, alčak, iovako ogroman, sa nama na radnoj akciji, otkud ja znam da on ima 22, a ja 18, to sam saznao mnogo kasnije. Dođu neke profesorke  da se druže sa brigadirima, ali nijedna neće sa mnom nego sa alčakom iz Petnice, momak, metar i devedeset, devedeset kila žive vage, ja pedeset zajedno sa školskom klupom.
Lepo je zavapio Judžin Gant u romanu Pogledaj dom svoj, anđele: Tako mi svega, ostatak života provešću u vidanju rana koje ste mi u detinjstvu naneli!
Možda ja ne bih bio fizički proliv, psihički kompleksiran, u ljubavi neuspešan i frustriran, možda bih umesto jedva metar i sedamdesetak bio visok, plav, zelenook, atletski građen i poželjan da mi noći i dani nisu prolazili u mukama i samoponižavanjima, a za sve su krivi oni koji su pravili neoprostive pedagoške brljotine.
I zato molim, ako imate bilo kakav savet: Gde da tražim pravdu za sebe, kako bar formalno da se kazne oni koji su svojim odlukama od života mnogih od nas pravili pakao, koji je trajao i trajao, a kod nekih, evo i posle decenija i decenija možda još uvek je na delu. I još, tražim rehabilitaciju za sebe kao ponavljača: Videli ste, nisam ja ponavljao iz čista mira nego zbog najčistijih HORMONA.
Molim za brz odgovor,
Haralampije Papateodosijević, Valjevo, Tešnjar, ulica Birčaninova/ Lole Ribara/ Kneza Mihajla, pojma nemam, nisam skoro izlazio, možda se sada zove nekim najnovijim imenom, broj 44.