STAJAĆE KIP TVOJ U PARKU DOMOVINE

STAJAĆE KIP TVOJ U PARKU DOMOVINE

Milivoje Milivojević je na jednoj FB Grupi lepo napisao: Kada su je posle otkrivanja spomenika upitali kako se oseća, Desanka je rekla: A, Boga ti kako bi se vi osećali da vas ovako okamene?

Ne mogu sad da tražim po njenim pesmama, ali mi se nešto nameće njen stih Stajaće kip tvoj u parku domovine... Pa bila je mudra Desanka, znala je da će imati spomenik, uzgred, spomenik je izvanredan. Nažalost, kako reče Stanislav Ježi Lec, rodonačelnik aforizma kao priznate literarne forme danas, PRVI USLOV ZA BESMRTNOST JE DA UMREŠ. I Puškin je napisao otprilike Podigoh spomenik što nije rukom tvoren, hoću da kažem, kao i Desanka, stotinu godina pre toga imao je svest da će biti ovekovečen bilo materijalno bilo u svesti i pamćenju svoga roda.

Aleksandar Sergejevič Puškin
Exegi monumentum

Podigoh spomenik što nije rukom tvoren,
Neće mu prilaze zaboraviti puk.
Čelom se ponosnim uzneo nepokoren
Nad Aleksandrov ratni luk.

Ne, smrti nisam plen; moj duh sa lirom svetom
Van sudbe sveg što mre, nadživeće mi prah.
Slavan ću ostati dok traje sa planetom
Bar jednog pesnika dah.

O meni Rusijom živ glas proneće ljudi,
Pomenuće me svud naroda njenih krug –
Slovena gordi sin, i Tunguz divlje ćudi,
Finac i Kalmik, stepa drug.

Dugo ću biti drag i mio svome rodu:
Lirom sam bodrio svih dobrih težnji glas,
U veku okrutnom opevao slobodu,
Za sužnje uvek zvao spas.

Najvišu zapovest o, muzo, verno sledi –
Hvala i kletva spokojno slušaj zbor,
Ne traži lovore, pred uvredom ne bledi,
I sa glupakom mani spor.


Trpam se i ja, šlepujem se uz tuđu slavu, (trče miš i slon preko mosta, pa mišić kaže: Ala tutnjimo...), ali hajde malo humora. Sedim pre dvadesetak godina na Kalemegdanu i gledam one spomenike piscima i vidim šta im ptice rade. I vidim da su okamenjeni, i vidim da je bolje biti živ nego ne biti, i vidim... pa dođem u Valjevo i za nekoliko dana evo poetskog rezultata te moje melanholije. Ete mene između Puškina i Desanke, sunce ti...
Tuga što nemam ilustraciju za sebe, bar postament, daj šta daš, takva su vremena, bar postament, ali nemam ni to. Sveti je Milojko Marjanović bio, kad je jednom u redakciji Napreda zavapio: Ljudi, dajte mi bilo kakav ordenčić, bilo šta, neko odlikovanjce, smilujte se, ako boga znate, kako će tužno biti, ako ne dobijem ništa, pa kad odapnem, a iza kovčega ide onaj, kao što je red i nosi JASTUČE, sa odlikovanjima i ordenima, zar kod mene da nosi jastuče, a na njemu samo špenadle!

Boško Milosavljević
NEĆU U LEKTIRU PA TO TI JE
Ljudi, ako boga znate
ostavite me na miru
nemojte me u čitanke
nemojte me u lektiru

Ne znam zašto al ko mali
pa i sada kad se krivim
mislio sam tu je mesto
onima što nisu živi

Čovek uvek mrzi onog
koga MORA da nauči
biti u čitanci klasik
o kako to MRTVO zvuči

Propisanog, nametnutog
voleće te malo morgen
i sam sebi bićeš grozan
sav zvaničan i uštogljen

Beleška o piscu, kratka
pa na sliku pogled sklizne
i kontrolna pitanja još
dovoljno da čovek šizne

A baška je ludo ono
što sledi kad prođe foto
tu je godina rođenja
pa crta i prazno potom

Ko da time priziva se
dan moj sudnji i sve uz to
što je kako reče cinik
za besmrtnost prvi uslov

Sve je to izveštačeno
i sve je ko farsa neka
lepo da se ne prepoznaš
ja još mrdam znam čoveka

A jednoga lepog dana
protiv kog se borim džaba
kad postanem uspomena
tek tada ću da nagrabam

Skupljaće od dece prilog
očekuju dobar odziv
i dečiji pisac biće
ovekovečen u bronzi

Trpeću na postamentu
žvrljotine kojekake
i nemoćan podnosiću
da po meni ptice kake

Jel to srećan završetak
do kog vodi tvoja cesta
je li to cilj kome težiš
pu pu pomeri se s mesta

Ali nemoj trošiš živac
sve je bajno ko u kinu
tebi proviđenje dade
da izbegneš tu sudbinu

Samo piši kako pišeš
pa da vidim tog s tri čiste
ko će tebe u čitanke
ko tvoje da pravi biste.

Desanka Maksimović
PESNIKOV KIP U PARKU

Stajaće tvoj kip u parku domovine,
usred dece i jasika
spomenika i lipa.
Brujaće jutrom rano
kip do kipa,
brujaće pesničko naselje bronzano.

Brujaće tvoje slepoočnice
kao da se u njima još misli roje,
i za sunčanog letnjeg dana
blistaće tvoj pogled u bronzi liven
kao da još vidi lepotu,
i usta, samim ćutanjem rezana,
obasjaće osmeh skriven.

U parku domovine, ispod jasika,
čitaće devojke tvoje pesme
u jutro sivo,
i misliti pune milošte
da srce tvoje još je živo,
da peva jošte.

Doći će mladići kraj spomenika
tvog da govore o velikim stvarima
u parku suncem obasjanom,
i noću, i zimi, i ranom zorom.
Bićeš vezan sa svakim u zemlji danom,
sa svakim stvorom.

Bićeš uvek živ, okružen ljudima;
i opet imaćeš samoće, samoće,
neba, praskozorja, Kumove Slame.
Padaće ti na rame ptice da noće,
padaće na lice sen oblaka.
Slušaćeš kako kiša pada
sam i svoj sred noćnog mraka.

Stajaće tvoj kip u parku domovine
sred dece, lipa i jasika;
i kad sunce jutarnje sine
na bronzani lik do lika,
činiće se, među sobom razgovara
svet pesnika.