АТЕНТАТ НА ТИТА У ВАЉЕВУ 7. НОВЕМБРА 1954.

АТЕНТАТ НА ТИТА У ВАЉЕВУ 7. НОВЕМБРА 1954.

Гранд, 7. новембар 1954.

с леђа десно, први, Гроздан Ђукановић, до њега овај старији без косе Добросав Томашевић, сељак из Рајковића, Тито, Јованка, па новинар Драган Стефановић Демос, па Жиле Пауновић, па мало вири иза лица девојчице Десимир Максимовић, изнад Десимира са брчићима Радивоје Максић, и што је посебно занимљиво за моју генерацију, онај насмејани дечак десно је Никола Рољевић, до њега чувени Тимотијевић Банкарац

Попут неких оријенталних владара, за које се причало да су знали, преобучени у просјаке, да зађу међу народ, тако је и наша ЉУБИЧИЦА БЕЛА једном, 7. новембра 1954. године, потпуно ненајављено дошао, како се то каже у град на Колубари.

И? КАКО: И?

Е, лепо, тај дан су Ваљевци искористили да коначно убију, како су викали ЂУБРЕ, ЛОПОВА, ГОВНО, да, да, добро сте прочитали, све су то биле речи којима су Ваљевци нагрнули на Гранд да се реше овог, овог, ма немам речи.

Тито је дошао ненајављен и одсео у Гранду. Негде поподне, маса света, једно пет шест стотина душа, можда и више кренула је са Пећине, многи из Титове пратње су поверовали да им је ту било зборно место, и са повицима: Уа, убићемо те, јајаро, лопове, говно, удри га, уби га, кренули снажно и одлучно према Гранду.

Ситуација је била критична и напета.

Додуше, било је занимљиво да маса није спомињала изразито Титово име, а гледала је негде према челу колоне изговарајући све те претње, веровало се да би имала оријентир према онима који су целу масу повели у коначни обрачун.

На челу те колоне поскакивала су тројица људи у црним кошуљама (аха, црнокошуљаши) и кратким спортским гаћама, плашљиво се осврћући према маси, неко ко је са стране гледао могао је закључити: вероватно и сами престрашени у шта воде ту силну масу незадовољних и гневних људи.

Милан Жежељ, најпоузданији Титов телохранитељ, чувши силну вику и недвосмислене претње нашем доживотном председнику, излази на врата Гранда, она где је касније постављен мозаик и репетира пиштољ, спреман да, ако треба, и пуца не би ли одбранио Маршала.

Да ли је та слика, та одлучност, та решеност да се, ако треба, пролије и народна крв, само да би се заштитио онај који је имао обичај да изјави: АКО ја једног дана умрем..., тек, маса се одједном поколеба, узвици волшебно утихнуше, гнев спласну, и поче одушевљено клицање и узвикивање: Живео друг Тито, Живео, Живео.

Шта уствари би?

Тито је дошао ненајављен и одсео у Гранду. Пре тога у Гранду су одселе и три судије фудбалске утакмице Будућност – Шумадија из Аранђеловца. Будућност је утакмицу, која се играла на стадиону Пећина, добила са 3:1, али је по општем мишљењу Ваљеваца судијска тројка судила КАТАСТРОФАЛНО, и публика их је сву тројицу потерала према граду, све уз оне ужасне повике, претње, псовке, уз летве, гране, бусење, камење у рукама.

Та лавина је ишла према Гранду где су судије очекивале спас од линча ове наоштрене масе, и дошла је до негде Ђукине трафике, кад јој је (маси) од уста до уста пренето да је у Гранду лично Тито.

За десетак секунди све се преокренуло, како је описано, и од атентата на Тита добијамо ускоро френетичне захтеве да се највећи син наших народа и народности, бар на тренутак, појави испред Гранда и поздрави оне за које се могло, не дај боже, помислити да су ударили на онога кога ни жешћа сила није успела да смакне!