ТЕШЊАР ПЕДЕСЕТИХ И ПОЧЕТКОМ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА (приватне белешке, ништа нешто посебно историја, археологија, архитектура, економија и остале трице и кучине)

ТЕШЊАР ПЕДЕСЕТИХ И ПОЧЕТКОМ ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА

(приватне белешке, ништа нешто посебно историја, археологија, архитектура, економија и остале трице и кучине)

               Уствари, прецизније би се рекло да овде у описаније спада и део Граца негде до кафане Шумадија, пошто је неизоставна ставка у овом нашем писању и оно што се догађало код Маргера, а то је некако преко пута садашње бензинске пумпе на размеђи Тешњара и Граца.

Моја маленкост је, како се то поетски каже, угледала свет за време рата, у кући до улице у дворишту Илије пекара, тамо је и сада њихова кућа, а ту где сам се ја родио, сада је двориште. Кад једном пожеле да ставе спомен плочу, мораће поново да сазидају моју родну кућу, или једноставно да ту плочу пободу у травњак, да се не би излагали трошку. То је некако испод тзв. реона и у близини, преко пута, укосо, од Занатског дома, информација за оне који ће већ сада да нагрну на ту ИСТОРИЈСКУ локацију.

домаћинство Илије Васића

Ту је живео и наш старији брат Слоба, који је, истина, рођен у селу (Радуши), 1941, у новембру, због бежаније од Немаца. За приватну употребу, да бих подвукао разлику између данашње, неотпорне и некако презаштићене, деце, ја сам понекад у ужем кругу продавао причу како су нашег брата, као бебу од месец, два, три дана, купали у селу Радуши. Дакле, ту испред те чатрље у којој се родио и проживео прве месеце, била је бара, што много сеоско домаћинство одувек има. Кад дође време за братовљево купање, у то ЗИМСКО ВРЕМЕ, између децембра и марта, молим сами изаберите месец, наши ПАЖЉИВИ И ДЕЛИКАТНИ родитељи купали су га по овом принципу: да би проверили какве је хладноће та вода, прво би убацили мање прасе, па ако оно преживи ту хладноћу, МОЖЕ, иде и Слоба у своју купку (наравно, подразумевали су се Косили, Палмолив, Павловићева маст после, па онда Јувитана, Бебелац, Бебивита, ХИПП банана и бресква, НИШТА ЦРВЕНО ПРВИХ ШЕСТ МЕСЕЦИ, укратко, пажен је и мажем по свим ЕВРОПСКИМ стандардима, чудо једно!).

Иначе, Немци су, као што је у историји забележено у Ваљево ушли осам дана после шестоаприлског бомбардовања, и то је био повод да се исприча виц о ваљевским ноторним коцкарима који су ординирали данима код Мила Јездића, кафеџије, ако се не варам, који је живео у конаку кнеза Јовице Милутиновића.

конак данас

 Наиме, прича каже, та група коцкара заглавила је 4. априла у поменутим просторијама, и завршили су своје коцкање три дана касније, немајући појма шта се у свету и код нас у земљи збива. Сад није битно што се фактографија са уласком Немаца у Ваљево не слаже са причом, али да би се добила згодна поента некада се морају игнорисати историјске чињенице, да би се приказала  невероватна посвећеност неких људи својим, неко би рекао хобијима, неко пороцима. Излазе они онако обеућени око поднева, шестог априла, наставља наша сага, кад имају шта видети: у Ваљеву безброј Немаца иду и певају оно њихово чувено Хај ли хај ло хај ли хај ло..., док ти један од наших јунака, коцкара, спонтано узвикну: Бог те не би јебо, кол'ко је немачких туриста у Ваљеву!

Хајде одмах, док смо код певања немачких војника, да испричам, овога пута аутентичну, згоду са Немцима и мојим поменутим братом Слобом. Наиме, негде 1944, још док град није био ослобођен, узмимо да је то у лето, мајка је изашла испред капије код куће Илије пекара, држећи у рукама онога ко је главни јунак ове епизоде. На њему је био неки џемперчић са ЦРВЕНИМ дугменцетом испод браде (молим да се тај детаљ, о дугменцету, запамти), а Немци су марширали кроз Тешњар и певали оно своје поменуто: Хај ли хај ли хај ло хај ло хај ли хај ли хај ло хај ло..., док се један од њих не одвоји од те параде и ПРИЂЕ МАЈЦИ И НАШЕМ БРАТУ (имам ја у једној поеми стих: ШТА ЛИ ЋЕ БИТИ, БОЖЕ!). Међутим, Немац се добронамерно насмеши, ухвати ЦРВЕНО дугменце (као симбол комунизма, партизана) и рече, сад транскрибовано преносим: КЛАЈН КОМУНИСТ, што ће рећи МАЛИ КОМУНИСТ, а ту видимо, у тој алузији Немчевој, антиципацију Десанкиних стихова из песме СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА:

Ко ће у тој земљи када
знати шта и девојка млада
у недрима нетакнутим носи;
какву тешку тајну
у рукама својим држи дете;

и старица погрбљена свака
до какве се упутила мете.

Сад долазимо, следећи ток догађаја који су се ЗАИСТА ЗБИЛИ, до ИСТИНИТЕ поенте: наш брат, инстинктивно задојен родољубљем, иако само двоипогодишњак, одвали онако СРПСКИ овом немачком солдату: ОЈЛАЛИЈА ОЈЛАЛА, ЈЕБЕМ ЛИ ТИ МАЈКУ У ПИЋУ. Прво, генијално је то што тако мало дете уме да окупатора симболички представи кроз ОНО ШТО СУ СВАКОДНЕВНО ИДУЋИ КРОЗ ГРАД ПЕВАЛИ (на свој начин: ОЈЛАЛИЈА ОЈЛАЛА), а друго -  што му је сасуо У ЛИЦЕ оно што је у својој дечјој души за кратко време свог свесног бивствовања у мржњи према ОКУПАТОРУ накупио и артикулисао. Има фотографија Стевана Филиповића у згради УН у Њујорку као симбол отпора поробљивачу, али, најискреније мислим, кад прочитају ову епизоду о ХЕРОЈСКОМ ОТПОРУ ДВОИПОГОДИШЊЕГ ДЕТЕТА ЗАВОЈЕВАЧИМА ФЕЈС ТУ ФЕЈС, ускоро се може очекивати и постављање, сад није важно у којој форми, и овог ХЕРОЈСКОГ ДЕЛА нашег брата УСРЕД ПОРОБЉЕНЕ ЕВРОПЕ!

Идемо даље. У том, изнајмљеном, стану били смо све до августа 1946. године, када се догодило да наш генијални отац, У ЗНАК ЗАХВАЛНОСТИ што нас неко трпи и подноси за вероватно неку сићу од кирије, у свом наступу послератне КОМУНИСТИЧКЕ оданости ИСТИНИ И ПРАВДИ, није написао писмо уреднику Напреда, што је објављено 17. августа поменуте године. У том генијалном саставу, отац је нашег, по свему, ДОБРОТВОРА, Илију пекара оцинкарио на најпоганији могући начин, написавши како ВОДУ ЗА СУТРАШЊЕ ХЛЕБОВЕ НАШ ГАЗДА ИЛИЈА ПРКО НОЋИ ДРЖИ НЕПОКЛОПЉЕНУ у дворишту, а коју користе МАЧКЕ за своје потребе, што ће рећи ПИЈУ, и сад ЗАР ЋЕ РАДНИ НАРОД ДА ЈЕДЕ ХЛЕБ КОЈИ ЈЕ УМЕШЕН СА ВОДОМ КОЈУ СУ НОЋАС, ПОЕНТИРА наш СВЕСНИ ЕЛЕМЕНТ, ПИЛЕ МАЧКЕ, а резултат НИЈЕ ПРОМПТНО ИЗОСТАО: наши су под хитно морали да траже други стан, то је био најопипљивији ефекат тог ДОПИСА ДРУГА СВЕСНОГ ГРАЂАНИНА.

Тако се ми одмах у септембру нађемо као подстанари код маторог Маргера, који је држао до улице кафану, а у дворишту су се петком испрезала воловска и коњска кола, остављајући, бар извесно време, мислим стока, јасне ТРАГОВЕ свог боравка на том месту, што је важно запамтити због епизоде коју ћу испричати ускоро.

на месту Маргеровог дворишта, неколико кућа и кафане, данас је ова зграда са четири спрата, почетак Граца

 Дакле, настанимо се ми ту и ја ускоро добијем прилику ДА МЕ ПРИЗВЕДУ ЗА ЧЕТНИЧКОГ ВОЈВОДУ, ништа мање. О чему се ради: то се десило негде у пролеће 1947, дакле кад сам имао непуне четири године. Шврљајући тако по издигнутом воћњаку у дну дворишта, ја набасам на ДОСТА МУНИЦИЈЕ, од чега је било и неколико РЕДЕНИКА, који нису били ни мали ни лаки. Каквог ме бистрог бог дао, ја те  реденике пребацим укосо преко једног и другог рамена, тако да сам био слика и прилика ЧЕТНИКА КАКО СУ ИХ ПРЕДСТАВЉАЛИ У НАШИМ ЧИТАНКАМА ТАДА И КАСНИЈЕ. Штета је што ме неко тада није сликао, прави мали четничић, могао сам ту фотографију да имам као кеца у рукаву, па онда кад је ЧЕТНИЧКИ ВОЈВОДА постао председник Републике да му се појавим и затражим, сад немам појма баш шта, али би фотографија радила радњу, бар за националну пензију (дуго после рата, кад су четници третирани онако како, убеђен сам, заслужују, колао је виц: Је ли твој тата првоборац? - Немам појма, НАШИ још нису делили одликовања).

Причам ову епизоду и због тога што су у то време многа деца налазила метке и бомбе, али  нису били ПАЖЉИВИ као ја, него су поменута средства активирали на разне начине, остајући не ретко и без прстију и без вида, а меци су се могли активирати тако, што се и радило, да се баце у ватру и одмах имамо ватромет, само такав! додуше више него опасан по живот.

Други догађај вредан пажње потиче из доба седам – осам  година касније, а везан је за поменуто Мергерово кафанско двориште, запамтили смо, са доказима МИНУЛОГ РАДА стоке која је у дну дворишта боравила. Наиме, у главама Бобе Маргера, сина маторог Маргера, Саве Поповића, кога смо из милоште звали Бала, као и моје маленкости роди се више него ПАМЕТНА помисао да се може летети било како, важно је само се са некаквом скаламеријом НАЋИ У ВАЗДУХУ. На руку нам је ишла околност што је у дну тог дворишта био један брегић висине једно три метра. У дну тог брегића, што је за драматургију битно, налазили су се докази О СКОРОМ БОРАВКУ СТОКЕ У ТОМ ПРОСТОРУ, разумемо се ваљда. И тако, једног дана, после вишедневних припрема, направимо ти нас тројица нешто што је требало да буде АВИОН, додуше од ЛЕТАВА И ОБЛОЖЕН НОВИНАМА, на самој ивици тога брешчића, са малим отвором за кабину у коју смо се сместили Боба и ја, Сава ће да погура, ДА СЕ ВИНЕМО (довољно је, мислили смо, само да будемо у ваздуху, ствар ће се развијати САМА ОД СЕБЕ, КАКО ОНЕ ЈЕДРИЛИЦЕ, НИ ОНЕ НЕМАЈУ МОТОР!) а он ће нам се хитро придружити, по принципу оних што гурају бобове на олимпијади, па ускачу у задњем моменту. Сетих се сад ове сјајне изреке, коју сам својевремено прочитао: НАОШТРИЛИ СЕ МИ ДА ТУПИМО, дакле, наоштрили се ми, сањаримо како ћемо се СА ВИСИНЕ, јавити прво Маргеровој мајци Сели, па онда Савиној Ради, па мало даље из висине ћемо прозивати нашу мајку Мицу, збуњујући их ОДАКЛЕ ДОЛАЗЕ ТИ НАШИ ГЛАСОВИ, нису ни сањале ДА ИХ НЕКО, КАО МИ УСКОРО, МОЖЕ ЗВАТИ СА ПЛАВОГ НЕБА.  Ето, убрзо смо доживели конкретизацију синтагме ШТА САЊАМ, А ШТА МИ СЕ ДОГАЂА, мало запнемо Боба и ја, мало погура и Сава и: та импровизација од летвица и новинске хартије НАЂЕ СЕ УСРЕД, хајде да не будемо више у рукавицама, СИЛНИХ ГОМИЛА КОЊСКЕ И КРАВЉЕ БАЛЕГЕ, што не би било НИШТА СТРАШНО, да се заједно са авионом у истом амбијенту НИСМО НАШЛИ И НАС ТРОЈИЦА. Угрувани, неко с носем у балеги, неко с рукама пуним балеге покушава да се, трљајући лице, освести ШТА НАС СНАЂЕ, неко са јауком, на шта истрчава Маргерова мајка, па уместо ми њу да зовемо са висине, вришти и не може да верује како нисмо поломили вратове, ноге руке, ребра и остало, она мисли ЗБОГ ГЛУПОСТИ, ми због племенитог покушаја да се придружимо птицама!

У пролеће 1947. преселимо се ми код Чеде Матића, преко пута Нинка сарача радње, који се рекламирао тако што је на самом углу имао силуету малог коња са насликаним новим каишима, исечену од неког материјала, можда гвожђа, која није била наслоњена на један од два зида, већ је коњић био закачен за неки носач и видео се и од гвозденог моста, али и из Тешњара.

 кућа Чеде Матића на спрат

двориште код Чеде Матића

у првом плану, садашњи изглед наше некадашње куће

У том дворишту, као што сам написао у једном од постова, живела је, хајде најблаже да кажемо, живописна, породица Чиче Цветковића, професора у основној школи Миша Дудић, са четворо деце. О њима у том запису нешто више.

Ту смо остали како ко од нас: старији брат Слоба следећих двадесет и нешто година, ја такође, брат иза мене, Влада, све у свему следећих четрдесетак година, колико и најмлађи, Брана, а сестра од 1951. до негде 1978, мајка је била најдуже, све до своје смрти у 94. години, 2014, пуних 67 година.

Моје виђење свих тих, поготово првих петнаестак година, налази се у дужој прози, роману, са насловом ТО СИ ЧУО ОД МЕНЕ, изаћи ће у догледно време.

Пошто је реч о ТЕШЊАРУ из тог послератног периода, покушаћу да напишем нешто о деци која су у нашој околини живела.

Павловића кућа са локалима некад...

... и без локала данас

.

У кући Рабасовића, до нас, по истој основи као и ми, формулација НЕКО ИМА ВИШАК СТАМБЕНОГ ПРОСТОРА, а то су поменути Матић и Рабасовић, уселила се породица Ковачевић, деца Пера, старији и Панта млађи четири године, 1944. годиште. 

Рабасовића кућа, десно кућа Луковића

Често смо ми Милосављевићи боравили код њих, ту смо, осим читања стрипова о неком, чини се Тому, Спаду и још некима, слушали на радију утакмице светског првенства у фудбалу 1954, посебно се сећам несрећног пораза наших од Немаца од 2:0, а први гол је био аутогол Ивице Хорвата, нашег миљеника са сличица фудбалера, други је дао можда Ран или неки Милер, увек се такав некакав код њих нађе. Много касније, наш пораз од 4:2, пошто смо водили у првом полувремену 2:0, 1974. године, овде код нас, прокоментарисао је Душан Радовић: Па наравно да смо изгубили, некако тако је написао, пошто је изашло ЊИХ ЈЕДАНАЕСТ АЛИ И НАШИХ ЈЕДАНАЕСТ, ШТО НАМА НИКАКО НИЈЕ ОДГОВАРАЛО, НАИМЕ МИ СМО СА Немцима, како и песма каже, навикли ДЕСЕТ ЊИХОВИХ А ЈЕДАН НАШ, овако смо у старту били хендикепирани!

Код Ковачевића смо често играли и шах. Као што сам рекао једном другом приликом (пост СТАРИ ДОМ ОМЛАДИНЕ), нисам био неки нарочит играч, али догодило се једном да и ја некога ту победим (о мојим поразима нека воде евиденцију други, као што имамо код Андрића у роману На Дрини ћуприја, колико се сећам: после једне битке између Срба и Турака, прича Андрић, наш телал је говорио о успесима наше војске и навео КОЛИКО МРТВИХ НЕПРИЈАТЕЉА је тада било. На питање неког из бројне публике КОЛИКО ЈЕ БИЛО МРТВИХ НАШИХ, телал је одговорио: Е ТО ЋЕ ДА ТЕЛАЛИ ОНАЈ ЊИХОВ! Дакле, победим ја тога дечка и дајући мат кажем: МАТ, ГЛАВОЊА! Ја кад поче дечко да плаче, ја се нешто упреподобим па га запитам што плаче, па није страшно изгубити и ја сам пуно пута био у његовој позицији, кад ти он отвори душу: МА НЕ ПЛАЧЕМ ЈА ШТО САМ ИЗГУБИО, НЕГО ШТО СИ МЕ НАЗВАО ГЛАВОЊА!

Сећам се и светске неправде према мени од стране браће Марјановић, Жике кога смо звали Цврцин и Јована, овај тридесет осмо, Цврцин две године млађи. Направе њих двојица неку лутрију и ја, наравно са ПАРАМА КОЈЕ САМ УКРАО ОД МАЈКЕ, купим некакав листић и, гле чуда, извучем прву награду: дрвени револверчић, направљен тако да затегнут ластиш на њему може да избацује некакве дрвене метке. Кад да видиш јада - Марјановићи НЕ ДАЈУ НАГРАДУ, сад немам више појма под којим изговором, бого мили, исплакао сам душу, срећа те је тад у породици већ било свих петоро деце, мајка се бавила паметнијим стварима, тако да моју тугу од једно два три дана нико није приметио. Нити враћају паре, нити дају награду, револверчић, е, мајке ми, ако то није неправда над неправдама, ја не знам шта је. Немам појма како сам све ово превазишао, у сваком случају, не сећам се да сам више са њима ступао у комбинације овог типа, што би рекао народ, свака се школа плаћа, додуше, не мора баш увек нашом ловом, у овом случају оном сићом коју сам украо од наше мајке, са креденца.

То је био један рукавац дворишта, са мрским Марјановићима, други је онај где је сада Милун пекар, а баш ту где је сада поменути пекар живео је већ помињани Дашко, звани Бомфило, са презименом Обрадовић (пост АМЕРИКА АМЕРИКА), а да ствар буде још компликованија, није се оригинално звао Дашко него Предраг, је ли се то он играо партизана који су волели да мрсе само тако, посебно су били занимљиви они надимци У КОЛОРУ, у конструкцији: Кажи БЕЛОМ да под хитно нађе ПЛАВОГ, да види са ЦРНИМ, да се узме оно од ЖУТОГ, што смо се договорили код ЦРВЕНОГ!

ТЕШЊАРЦИ, ТЕШЊАР  И ОКОЛИНА ПЕДЕСЕТИХ И ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА, други наставак

Лично виђење

Стали смо у претходном наставку код куће Дашка Даче Бомфила Обрадовића, који се иначе није звао Дашко него Предраг, да овом конфузијом разјаснимо ситуацију! Његова баба по мајци звала се Сара, у интерпретацији нашег оца БАБА СРАЛА, отац у Америци, мајка Нада. Дашко Предраг Дача Бомфило је 1959, захваљујући пре свега мени, У ЈЕДНОМ КОМАДУ отишао у те Америке (а како и зашто, у запису АМЕРИКА, АМЕРИКА). Дакле, њихова кућа са лепим двориштем била је преко пута радње Нинка сарача, тамо где је данас Милун пекар. 

улаз у Бомфилово двориште, почетак Тешњара,

             преко пута радње Нинка сарача

Е, у њиховом подруму ми смо имали неко наше мало царство, првенствено, средином педесетих, везано за ИЗВИЂАЧЕ. Наиме, у то време је основана та организација, бар у Ваљеву, и наше друштво се међу првима уписало: Неша Шоња, поменути Бомфило, Воја Трипковић Буља,  вероватно већ помињани у овим записима Боба Маргер и Сава Бала, наравно моја маленкост и вероватно још неко, које никако не могу да призовем у памет (има Ршумовић једну лепу досетку: Кад ћемо у Лапонију да ЛАПИМО!). Mеђутим , хајде да кажемо: занимљивост у вези са мојим чланством је у томе што сам ја ВЕРОВАТНО ИЗВИЂАЧ СА НАЈМАЊИМ СТАЖОМ у Ваљеву, Србији, Југославији, Балкану, Европи, свету, свемиру. О чему се ради? Ја сам се учланио, колико се сећам, негде у пролеће 1956, а већ после ЧАК ДВА ДАНА сам се исписао. Сад да ме убијете не бих знао што је то тако било, али молим: за неке округле годишњице, десет двадесет, педесет година дају се неке плакете, признања, а још нико није увео, зашто да не, и награду за НАЈКРАЋЕ чланство, верујем да ми у томе, бар кад су извиђачи у питању, не би било премца у Ваљеву, у Ср..., уосталом прочитајте нешто изнад где све по белом свету. (Иначе, један од виђенијих извиђача био је овде, у овим записима, помињани Ђоле Кифла, и ја сам, и поред исписивања, касније често одлазио у њихове просторије, у прво време тамо где је данас Атекс, у улици војводе Мишића, у приземљу једне старе оронуле зграде, где се нешто касније уселила Дечја библиотека, а извиђачи се преселили у неке просторије у оквиру Сунца кафане преко пута Централа.

на овом месту у улици војводе Мишића некада су биле просторије извиђача, касније Дечја библиотека

 У те просторије, одлазио сам да се боксерским рукавицама макљам са поменутим Кифлом, резултат је увек био некако нерешен, ја попио коју ћушку по лицу, Кифла, што би деца рекла, ИСТО ТАКОЂЕ, хвала на питању! Вратимо се у Бомфилов подрум у Тешњару. 

Ту смо се за поменуте извиђаче, за пријем, спремали тако што смо учили да вежемо неке чворове, затим да нам проверавају памћење тако што нам на сто поставе неке стварчице (сат, чекић, лопту, точак, бусолу, ранац, и слично, комада двадесетак), ми гледамо можда минут и после се окренемо и набрајамо шта смо запамтили, морала је да се испуни нека квота да би ПОЛОЖИО (што би рекао Александар Поповић у једној драми, ако се не варам: Он је често ПОЛАГАО, али СТОЦИ СЕНО). За све време нашег боравка, са старог грамофона на навијање His Master’ s Voice:  одјекивали су звуци Марша тореадора из опере Кармен, што сам ја касније сазнао, али битно је за моју биографију:  

Упркос томе што је Б. М. растао у окружењу где се слушала врло често класична музика, просто је невероватно да је он у свом каснијем литерарном развоју прихватио поетику тзв. СТВАРНОСНЕ ПРОЗЕ, у његовом конкретном случају комбиновану са СТВАРНОСНОМ ПОЕЗИЈОМ, те је тако своје, иначе волуминозно дело, контаминирао садржајима о чијем је домету онај о коме овде есејизирамо сам нашао најбољу дефиницију: ЗАБРАЊНО ЗА МЛАЂЕ ОД СТО ГОДИНА!

Идемо даље, како би опет деца рекла, за исте паре. Нешто изнад куће у чијем смо дворишту ми живели, код Чеде Матића, налазила се једна уџерица која је припадала чувеним Костићима Шангајима, и данас постојећа, у којој је живела једна баба, њен опис апсолутно одговара и описима и цртежима ВЕШТИЦА које смо ми виђали по књигама. У нашим дечјим главама, бар у мојој, та вештица је ту побегла из неке бајке и живела је неприметна и незапажена, једино сам, за сваки случај, пошто се налазила са наше стране улице, ја пролазећи поред те страћарице правио неки мини лук, за сваки случај. Био сам, наиме, под жестоким утиском прича како поменуте не раде ништа друго него чекају да смотају неко дете и да га, попут приче о Ивици и Марици, скембају у неки велики котао и од њега направе сапун, мада, истину говорећи, ако се гледало по МАТЕРИЈАЛУ ЗА САПУН, ја и нисам био баш нека прилика, било је боље ухрањених, ено, баба вештице, наш друг Савић Дебели. Те тако, ја не заврших у лонцу, а није ни поменути Дебели, у мом случају пресудила килажа, у његовом, ваљда, пука срећа!

у белој кућици иза ишараних врата живела је вештица која је побегла из неке бајке

Преко пута Луковића велике куће на спрат, на углу садашње Грбовићеве и некадашње Лоле Рибара, били су Ђорђевићи, мислим да се најстарији члан куће звао Коста, он је био отац Војканов, деда Вецков, али су они имали родбину у Београду, те су преко лета нама у госте долазили Костини унуци, такође Коста и други Стевица. Немам овде неких особитих сећања, једино могу да кажем да је двадесетак година касније поменути Стевица, као инжењер у Бору, УПАО У НЕКИ КОТАО са врелом смешом, у самој фабрици и тако завршио живот.

бела кућа Ђорђевића, ова велика Боре Поповића, данашњи изглед

Некако одмах до њих био је пролаз за Нишлију голубара, тако су га сви звали, и сада отварамо причу, епизоду о голубарима, Тешњарцима. Поред поменутог Нишлије, јачи голубари су били Миша Пижон, 

у дну фотографије воскарска радња Васиљевића, Пижоновог оца

Миле Черчил, Драгић Станковић (у првом разреду, учио са нама код Јованке Матић, ја се стално питао: Ама где је овом дечку ИМЕ, он има ДВА ПРЕЗИМЕНА, каква сам ја памет одувек био!), Кац или Кач из Милована Глишића, сигурно и још неки, а међу нама децом Рака Линдра Лукић и његов брат Жика, кога су, из ко зна којих разлога, звали Швајсовани(!). 

Е, та двојица су били ЖРТВЕ нечије голубарске страсти. Не може човек да греши душу па да онако офрље оптужи поменутог Мишу Пижона и  мог школског друга из првог разреда Драгића Станковића, из милоште названог Бала, да су, не дај боже, КРАЛИ ГОЛУБОВЕ, у овом случају од поменуте браће Лукић. 

Кеј Првог устанка, некадашње двориште где су живели Лукићи, данашњи изглед

Не, никада, то вам може потврдити ко год хоће, па ако треба и пред Међународним судом у Хагу. Не, не и не! Они никада, али НИКАДА нису украли НИЈЕДНОГ ГОЛУБА. Не, они су крали ЦЕЛЕ КАВЕЗЕ, е, сад, будимо поштени и, како би се данас популарно рекло, захтевајмо ПРАВДУ за поменуте: Јесу ли они криви, господо судије, питам ја вас, ШТО СУ СЕ У ТИМ КАВЕЗИМА НАЛАЗИЛИ И ГОЛУБОВИ, неки, богами, вредни лепих пара, али, понављамо – ТА НИСУ ИХ, МИСЛИМО ТИХ ТРИЧАВИХ ПЕДЕСЕТ, ОСАМДЕСЕТ, СТО ДВАДЕСЕТ  ћубана, арапа, текира, (често шпицастих, са белим крилима на крајевима), карадјана, дарчина, мавијана, бозова и других, ТА ДВА ДИВНА МОМКА ТУ ИНСТАЛИРАЛА!

  

У оквиру зграде конака Јовице Милутиновића, на страни која је гледала на бензинску пумпу и на пијац, имао је радњу воскар, мислим да се звао Миле. 

воскар плус сајз Миле

Он је имао две мало пуније ћерке, лепотице, а као реклама испред радње су висиле три огромне дрвене свеће у висини која је била изазов за нас децу (кад смо већ код рекламе: Што код кројача у излогу висе одела? Кад је, браћо, реклама, — треба да је реклама. Што код вулканизера пред кућом висе гуме? Кад је, браћо, реклама, нека буде реклама. Е, па кад је реклама, зашто онда испред школе да не висе наставници? Мика Антић). Наиме, сваке године смо проверавали докле смо, скачући, стигли са својим растом баш на доњим ивицама тих свећа. Не причам ово сад због неких ко зна како важних ствари, али нам је тај залет често био одскочна даска за дечју превару. Наиме, ми бисмо, залећући се, често певали следећу песмицу: Ево иду путем двоје, не познајем од њих ко је, муштерије то су моје, рећи ћу им: ДОБАР ДАН! Е, то ДОБАР ДАН често се поклапало са нашим доскоком, после још једног неуспеха да дохватимо свеће, али би често из Тешњара, иза угла наишао неко од старијих, и на наше ДОБАР ДАН, из песме, сасвим озбиљно одговарао исто, а ми се, као блесави, кад насамарени мало одмакне, кикотали, као прешли смо га више него страшно, он мисли КАКО ФИНА ДЕЦА, а ми: КАКАВ ТУПАН, још једна жртва наше генијалне маште!

Нинко сарач у приземљу конака Јовице Милутиновића, десно прва врата воскар Миле некада, ово је садашњи снимак

(Такође смо варали, углавном петком, сељаке вичући у друштву са неким спадалом као и ми што смо: ЧИЧА..., а кад би се сироти сељак окренуо, или понекад више њих, ми се, обраћамо свом САБЕСЕДНИКУ, и, као, настављамо, сада нешто нижим гласом, започету дискусију: ...И НОЦА СУ НАЈБОЉИ ФУДБАЛЕРИ (објашњење: надимак ЧИЧА имао је тадашњи голман Будућности Тимотијевић, стриц чувених Банкараца).

Ноца, Новак Милошевић, други здесна чучи, до њега  голман Чича Тимотијевић, у дресу без пруга

Хајде да не идемо много даље од конака кнеза Јовице Милутиновића. Наиме, од почетка Тешњара, ако ствар посматрамо од радње Нинка сарача, па надоле према Грацу, улица је била поплочана КОЦКОМ.

некада коцка данас асфалт са рупама

Скоро се, читам, развила дискусија поводом једне објаве на ФБ где објављивач очигледно није знао која је разлика између поменуте коцке и КАЛДРМЕ, реч је била о некадашњој подлози у Карађорђевој улици. Ево, бесплатно дајем објашњење, колико сам ја широкогруд, НОГЕ КАКО, што би рекла деца! Наиме, ако је КОЦКА увијена у новински папир, да би се нека будала попут мене намамила да шутне тај, хм, ПАПИР, то је једно. Друго је ако је у такав папир брижљиво, да се ништа не примећује, увијен један мањи облији камен, који чини КАЛДРМУ, кад се употреби за путну подлогу. И, кад наиђе дечкић из своје куће, не било примењено као ја, пун ентузијазма, спреман да настави утакмицу на пијаци, и кад ОПАЛИ ИЗ СВЕ СНАГЕ ПО ТОМ ПАПИРУ, а који је само облога, како рекосмо,  за тешку, четвртасту, до зла бога компактну КОЦКУ, е, онда ће свакоме бити јасно која је разлика: па  у РАЗВАЉЕНОМ ПАЛЦУ ДЕСНЕ НОГЕ! Да је то било ПАРЧЕ КАЛДРМЕ, и после шута, па ма из све снаге, то парче калдрме би се само откотрљало, са незнатним последицама по разиграног ПУЦАЧА. Ето, то је мој допринос уочавању разлике између КОЦКЕ и КАЛДРМЕ! 

 Поменуту коцку, 1959. године град је одлучио да замени НЕЧИМ ДРУГИМ, дај боже да је то био асфалт, али за нашу причу то није битно. Битно је да су у уклањању старе коцке учествовали ученици Више мешовите гимназије, радна акција, међу њима и наш брат, често овде спомињани, Слоба.  Њему се стрефило да га БАШ ТАДА, био је април месец, задеси да му искочи КИЛА. Сад ја нисам неки стручњак па да кажем у ком је то физиолошком виду било,  посебно је питање да ли је због тога што је много крампом, при вађењу коцака, запињао, тек, ево њега у неко доба са великом муком, превија се, хоће да поврати, уопште ситуација за нас аматере и лаике никако није јасна. Докопамо се ми некако са њим Друге здравствене, тада на простору где је сада ресторан Јефимија, и тамо одмах утврде да је реч о КИЛИ, пребаце га хитно у болницу где је брат успешно оперисан.

некада овде, крајем педесетих и током шездесетих, била Друга здравствена, где је сада Јефимија

Коментар, варијанта број ЈЕДАН:
Е, сад: да смо којом срећом тада живели у Америци, неки би спретан адвокат учинио да узмемо од државе на рачун тог инцидента лепе паре, које би нас за дуже време решиле свих живих новчаних брига: МАЛОЛЕТНО биће упослити на тешким физичким пословима, не, не - ако то није огрешење о све узусе и законе, онда не знамо шта је! Па онда долази договор: милион, два, три... у сваком случају суме које би нам омогућиле много шта о чему смо сањали. Нажалост, нико се тога није сетио, ми нисмо Америка, и - остаде све како је било, још један доказ како је та сањана Америка сан снова, била и остала! И уместо лагодног и финог живота, остаде мени да по ко зна који пут преврћем у својој главици следећу бајку: У ФЕНЕРЕЈИ, како су многи звали нашу земљу, живи око двадесет милиона становника, шта је ЗА СВАКОГ ОД ЊИХ САМО ЈЕДАН ЈЕДИНИ, АЛИ ЈЕДАН ЈЕДИНИ ДИНАР, а за мене то је ДВАДЕСЕТ МИЛИОНА, еј, Кариби, еј, Бахами, еј Хаваји и остале Копакабане, где сте, наравно не бих све себи, дао бих и овим мојима толико да и они уживају, нисам вам ја нека циција, само ова моја замисао да се некако спроведе!

Коментар, варијанта број ДВА:
Овај трауматичан доживљај опредметио се на једном од најфреквентнијих градских простора, у парку код тзв. Лименке, у виду ЧАК ДВЕ СКУЛПТУРЕ. 
 Хм, хм, не д'о бог да сам ја неки туристички водич за град Ваљево и околину, как'и сам, дај боже да коментар ове епизоде о мом брату и његовим проблемима са килом не би изгледао овако. Поштовани гости нашег славног бунтовног и тако даље града, управо се налазимо пред два монумента који имају своју, хајд ' рецимо, трауматичну предисторију. Како би то рекао Радован Трећи, шта видимо, додуше не на малим екранима наших те ве пријемника, али шта то видимо пред собом:

Видимо, поштовани посетиоци, визуелно представљање једне велике неизвесности физиолошког типа: наиме, ово је болно подсећање на давну неизвесност коју је осећао човек за чијег су потпредседниковања у општини Ваљево, крајем осамдесетих, постављене неке скулптуре, па и ова као и следећа, о којој нешто касније, са више него јасним алузијама; конкретно, поменути потпредседник, као ученик трећег разреда Гимназије својевремено, радећи на вађењу тешких коцки, уместо којих ће бити постављен асфалт, осетио је велику нелагодност, бол, нешто у том смислу, али није БИО СИГУРАН О ЧЕМУ СЕ РАДИ. Осећао је да све то има неке везе са МУДИМА, али није БИО СИГУРАН, отуда уметник то изражава на тај начин што се НЕШТО КАО МУДО помаља у свести поменутога, али НИЈЕ ЦЕЛО МУДО, само СЛУТЊА, што се, додуше мало натегнуто, може довести и у везу са чувеним Десанкиним стиховима: О ЧЕМУ СЕ САМО ТЕК ПО СЛУТЊИ ЗНА. 

Но, пређимо само пар корака од ове скулптуре и ШТА ВИДИМО: визуелно представљено АПСОЛУТНО САЗНАЊЕ И УВЕРЕНОСТ КАКО ЈЕ ИПАК РЕЧ О БРУХУ, КИЛИ, УКЉЕШТЕЊУ И СЛИЧНО, дакле, нема сумње - то је то, што је други један уметник, по мом скромном мишљењу, фантастично и недвосмислено дочарао -

У ПИТАЊУ ЈЕ, НЕМА СУМЊЕ, МУДО И НАВЕДЕНИ ПРОБЛЕМИ СА ИСТИМ, ШТО ЈЕ, СРЕЋОМ, ИМАЛО ЛЕП ИСХОД У БРЗОЈ И УСПЕШНОЈ ХИРУРШКОЈ ИНТЕРВЕНЦИЈИ!
И, да не бих испао само обичан простак, понудио бих посетиоцима ерудитско - психолошко објашњење тог братовљевог порива, који је (порив), а ко би други, описао Иво Андрић у свом роману На Дрини ћуприја; иста она болна нелагода која је мучила Мехмед-пашу Соколовића, дуго година пошто је узет од родитеља у чувеном подухвату названом Данак у крви, дакле исте врсте бол мучио је и нашег брата и тражио, али и нашао свој одушак у наручивању скулптура које управо посматрамо. Тада бих извадио из џепа спремљен цитат и знатижељним, тако рећи у ухо претвореним, туристима, посетиоцима нашег гласовитог и тако даље града прочитао ове речи нашег нобеловца, при том неким хокус - покусом тзв. импостацијом гласа, свој неубедљив тенорчић дотерао бих да звучи некако ДРАМСКИ, ТЕАТРАЛНО, не било примењено к'о Воја Брајовић:

Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu na kojoj putnici dršću od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotočnu skelu, čudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono osećanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošću javljalo se sve češće: uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim, dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih očiju vezir bi tada čekao da crno sečivo prođe i bol umine. U jednom od takvih trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima, sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji je u jednom trenutku, iza sklopljenih očnih kapaka ugledao čvrstu i vitku siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane.

ТЕШЊАР И ТЕШЊАРЦИ СРЕДИНОМ ПРОШЛОГ ВЕКА

 трећи наставак

у првом плану кућа Чеде Матића, затим Костића Шангаја, онда једног бојаџије, даље Рабасовића, па на углу Луковића, почетак Тешњара

            Већ више пута помињани Дача Бомфило, са још неколико имена, имао је санке које смо звали ПОЛУГАРЕ. Овде, такође, поменути Воја Трипковић Буља имао је санке ЧЕЛИЧАРЕ, што ће рећи Бомфилове су, како се сад стручно каже, имале КЛИЗНЕ ПОВРШИНЕ од неких полуга, а Буљине су ту имале ЧЕЛИК. Е, од тих санки, ми направимо боб, Боба Маргер, поменути Буља, Сава Бала, Неша Шоња и још понеко, ваљда се моја маленкост подразумева, са ТРИ седишта. Не би ово било нешто посебно занимљиво да тај боб није јурио као блесав. Ми нисмо имали на њему прави волан, већ смо управљали ручкама које су биле на крајевима предњих санки, а те санке, напред, биле су, наравно, уз неко креативно решење, покретне: могле су да се окрећу лево – десно. Ово причам због следећег. Често смо се спуштали од тзв. Мајдана на Попарама, па поред Каролинаца 100 метара ниже, савлађујући баш лепу  кривину, идемо према Јездићима, преко још жешће кривине која је била заштићена балама сламе, сена (од нас су то видели, па после штитили кривине, додуше неким гумама, на тркама Ф1!), да бисмо се код кућа Стојнића и Обрадовића упутили према школи, те најзад код школе, под углом од деведесет шест и по степени ушли у Грбовића улицу и завршавали, ако смо паметни, код куће Луковића наспрам Малог Париза, а ако смо блесави, какви смо не ретко били, онда бисмо скренули и стигли до радње Нинка сарача. 

Грбовића улица данас

Пошто смо на тој стази довољно избриљирали, амбиција је једном Бобу Маргера, Саву Балу и мене одвела у Радничку улицу, где је, чули смо, исто такву славу достигао неки боб САВ ОД ГВОЖЂА или ЧЕЛИКА, није битно, са једно десетак седишта, са правим воланом, какви су били на возилима, укратко сан снова. Гледају нас Брђанци, непознати, са не баш репрезентативним бобићем, већ ови момци и девојке око поменуте бопчине нас и не примећују, и хајд' полако, хајд' лагано, како каже једна МЕЂУГРАДСКА песма(израз М. Капора), ми се поред поменутог боба нађемо на врху Радничке. Снег леп, стаза утабана, све идеално, баш нас занима како је то возити се иза најчувенијег боба у граду и шире, да ли се звао, попут оног предратног, ЦРВЕНА ВЕШТИЦА, сад није битно. Ставе они рукавице, навуку капуљаче, мало очисте гојзерице, а и ми извршимо последње припреме, додуше све је било много скромније, али, ПРИПРЕМЕ. Стаза се целом дужином ослобађа, деца довикују једно другом да се склоне у страну, погледа понеко из великог боба ову буранију од нас иза, и – крећу. Ми такође, за њима, али да ли им нисмо дали довољно времена да одмакну или је у питању НЕВЕРОВАТНА БРЗИНА нашег бобића, тек још изнад тунела ми њих прошишамо као ништа и већ смо били код садашње бензинске пумпе кад су они тек стигли до угла код куће Лукића, тамо где је сад у дворишту изнад доктор Хаџи Николић. Сви који су видели како смо И МИ И ОНИ КРЕНУЛИ СА ИСТОГ МЕСТА НА ВРХУ РАДНИЧКЕ, нису могли да верују да било ко може да прешиша овај чувени боб и још чувенију посаду са Брђанцима, али, ДЕСИЛО СЕ!

Дворишта су у Тешњару у то време често била са више станара. И ми смо живели у једном таквом, о томе на неком другом месту и у некој другој литераној форми, за ову прилику узећемо пример дворишта у коме су живели Лукићи, Рака и Жика, нећу сад опет надимке, са родитељима. До улице у приземљу мислим да су били Бањци, мајка Златија, отац Шпира и син Радивоје. На спрату те зграде до улице у прво време, за време рата и мало после, била је једна породица, од којих знам Јовицу, са којим се дружио наш брат Слоба, као и једну већ одраслију девојчицу по имену Селена. Они су некако убрзо отишли у Америку, њих сам заборавио да поменем као неке који су међу првима после рата отишли тамо где су многи од нас сањали да се нађу (људи моји, ПА ТАМО СЕ ГЛУМИЦЕ КУПАЈУ У МЛЕКУ!). У дворишту је била једна самица Жарица (које ли је то име!), преко пута ње, у посебној кући Олга Говедаревић, професорка у Гимназији, и њена ћерка, која се касније удала за брата Шеке Видаковића. У наставку те куће, према Колубари живели су поменути Лукићи. Рака је учио са мном, и, кад сам већ у посту ГИМНАЗИЈА КАО ОСНОВНА ШКОЛА поменуо како сам спремао понеког ђака, могу рећи да сам поменутом Раки помагао из немачког, сад не знам какав је био ефекат, није битно. Њихов се отац звао Миливоје, и ја сам понекад чуо да мој отац говори следеће стихове: Миливоје, мој кавени цвету/ ја у селу, ти у белом свету. Мислио сам да су то стихови специјално спевани за ту ситуацију и да се односе на њихову мајку Миленију, као она је те стихове говорила, некада давно. Многе сам тренутке провео у кухињи код Лукића, док је забачена удица у Колубари чинила своје: чекала да се у мутној води, у јесен, закачи неки скобаљ. 

Није да нисам имао успеха, али десило ми се неколико пута да риба спадне, пошто та врста има једну вилицу страшно слабу, једноставно је удица откине и риба спадне. Е, ту сам се уверио у истинитост изреке: НАЈВЕЋА ЈЕ РИБА КОЈА СПАДНЕ, сваки пут ми се учинило да ми је спала риба од минимум осамсто грама и јаче, како би рекли ови петком, а ја сам у просеку доносио, ако сам имао среће, неки примерак од највише триста грама.

Колубара данас на месту наспрам куће Лукића, стотинак метара изнад гвозденог моста

На том кеју, са десне стране Колубаре, који се сад зове Кеј Првог устанка, а можда и тада, столовао је чувени БАТУЛЕНЦЕ, један грмаљ од младића, старији од нас бар десетак и више година, уосталом, отац, возач и мајка, као и сестра били су такође кинг сајз. Тај Батуленце је био мали силеџија, али у рукавицама.

Кеј Батуленцетових чврга, познат још и као Кеј Првог устанка, данас

Најчешћи облик његовог иживљавања над нама децом био је УДАРАЊЕ ЧВРГА. Он је имао читав репертоар тих чврга и за сваку је имао назив, сад није важно како су се звали, али је жестоко тукао по нашим главицама. Сад кад размишљам, никако ми није јасно зашто смо му прилазили као овце на клање, чим изађе, а становао је одмах до Лукића, знало се: идемо му на поклоњење - скрушено погнуте главе идемо један по један, изјаснивши се претходно да ли ћемо ЏИЏИБУЛЕ ИЛИ ОРАНГУЛЕ, или неку трећу, да зна човек, да  на време спреми прсте десне руке, да сад не детаљишем како је која чврга тачно изгледала. Изгледала овако или онако, свака је била ГАРАНТОВАНО БОЛНА,  а главице су нам, бар моја, звечале још пола сата од ових Батуленцетових иживљавања. „Mali ljudi, koje mi zovemo "deca", imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali.“ Иво Андрић, приповетка Деца. Што би рекли неки кад не знају шта да кажу: НЕМАМ КОМЕНТАР.

Сад видим да сам брзо напустио УСЛОВНИ део Тешњара, наиме простор око кантара, тамо где је сада паркинг код бензинске пумпе. 

део паркинга ког пумпе у Тешњару данас, отприлике ту је педесетих година био кантар

Наиме, тај цео простор, око кантара, па затим све до Колубаре, па доле до садашње зелене, онда сточне, пијаце, био је под КАЛДРМОМ, што је важно имати на уму због епизодице која следи. Дакле, то је био огроман простор и често  потпуно пуст, он је био испуњен само одређеним данима. Е, у време кад никог није било, ту смо се ширили ми, деца, сада видим на прилично бизаран начин. Ми смо ту играли лопте, што само по себи и није нешто, али треба имати у виду да је подлога калдрма (лопта крпењача, направљена од много чарапа), међутим ово је уврнуто: ми смо играли на ДВА ГОЛА, али, да ли смо ми нормални! – један гол био је код кантара, а други на УЛАЗУ У ПИЈАЦУ, брат брату сто метара, и то са екипама од по ДВА ЧЛАНА У ТИМУ. 

кантар о коме је реч

Још да смо били паметни па да ИДЕМО СА ЛОПТОМ ПРЕМА ПРОТИВНИЧКОМ ГОЛУ, не, нас је тада очаравао Шеки на почетку каријере, ПА ОН ЈЕ НАЈЧЕШЋЕ ДРИБЛАО НЕ ПРЕМА ГОЛУ НЕГО ИДУЋИ ОД ЈЕДНЕ АУТ ЛИНИЈЕ ДО ДРУГЕ. Тако исто и ми: док стигнемо од кантара до липа крај Колубаре, АЛИ СКОРО У ИСТОМ НИВОУ СА КАНТАРОМ, прође сат, дај боже ако не и више, тако да је структура наших утакмица била следећа: од десет до један, пола два, од кантара до улаза на зелену пијацу, ЗАТИМ ДВА ПАРЧЕТА ЛЕБА МАСТИ, како смо говорили, па онда негде од пола четири до седам – од зелене пијаце до кантара, резултат ЈЕДАН : ЈЕДАН! Али смо зато израсли у АТЛЕТЕ: није тек тако мене у дворишту Лукића запитао, војно лице, Цица, који је дошао уместо Говедаревића, кад ме је видео без мајице: МАЛИ, ИМАШ ЛИ ТИ ТУБЕРКУЛОЗУ!  Ипак теже ми је падало такво понашање кад смо певали у хору песму СНАЖНА ВОЉА И МИШИЋИ (смело дижу нови дом...), а већ на другом месту помињани Веља Брмбота, пошто сам код оног МИШИЋИ ја био гласнији од свих, није могао да се уздржи, ухвати ме за танку рукицу и насмеје се усред певања. Мој имањак Константиновић је неколико пута у току увежбавања ове тачке, заустављао целу ствар и љутито говорио: Марковићу, шта је смешно, кажи и нама да се и ми смејемо! Јесам ли већ цитирао Андрића и оно о патњама код деце, нешто ме мрзи да се враћам и проверавам, а?

Сигурно ће се неко запитати како у овим записима скоро и нема приповедања о еротици, о сексу, али из аспекта нас, деце. Оставићу то за неку другу форму, доста литераизовано и закукуљено, пошто је то стварно деликатна област. Рећи ћу само, у вези с тим, чувену доскочицу коју је изрекао наш друг Неша звани Шоња. Наиме, он је изјавио како је ЊЕГОВО ПРВО СЕКСУАЛНО ИСКУСТВО било онда када је реч ЦИПЕЛЕ, изговорио однатрашке: елеПИЦ!

лево у пролазу, дрвена ограда и улаз у двориште деде Неше Шоње, данашњи изглед, преко пута пумпе у Тешњару

Наравно да је међу нама децом било некаквих симпатија, поменути Дача Бомфило и ћерка једног од два ткача, Неша и нека Љиља, долазиле су неке девојчице из Београда, као код Марка Марковића и Драге једна као анђелчић Снежана, у коју је многи од нас био заљубљен, затим у Маргеровом дворишту била је нека Цица, коју смо симпатисали, Лоле, ћерка Илије Васића пекара, такође омиљена и друге. 

средишњи део Тешњара, излаз са белог моста, некадашњи изглед, калдрма на коловозу

Кад сам поменуо опет Илију пекара и његову ћерку коју смо тада звали Лоле, касније у Гимназији постала је Лола, да кажем нешто и О ПОЗОРИШНОМ ЖИВОТУ, да мало бомбасто цела ствар звучи. Била је код Васића у дворишту, између кућице до улице и оних у низу у дворишту једна ниша отприлике три са три, довољно за ПОЗОРНИЦУ. 

Васића двориште и низ кућа, данас, позорница приближно где је ово зимзелено дрво

Ми смо ту околност искористили , па смо одиграли СНЕЖАНУ И СЕДАМ ПАТУЉАКА, или ПЕПЕЉУГУ, сад нисам сигуран, принцеза – Лоле, принц, шта мислите ко, па ја, што би се тад говорило ЛИЧНО И ПЕРСОНАЛНО. Знам да смо наплаћивали карте и знам да је било неколико гледалаца, није имао другог посла, али тако је било, у првом реду Илија, до њега његова маркантна и дивна жена Цака, Лукићи обоје и Миленија и КАВЕНИ ЦВЕТ, сигурно је био још неко, моји – ниједно, замислите, а СИН  У ГЛАВНОЈ УЛОЗИ!

Васића куће у првом плану, од улице Лоле Рибара све до Кеја Првог устанка

 Отац је имао ко зна каквог посла, а мајка  смишљала шта да спреми за нас ПЕТОРО ДЕЦЕ: да ли специјалитет из Мажестика, Ексцелзиора, Централа, која кухиња је тај дан на реду: италијанска, мексичка, француска, немачка, такви смо ми били, но ипак се одлучила за оно НАЈЗДРАВИЈЕ: КРОМПИР ЧОРБУ СА КОСКАМА ОКО КОЈИХ СУ СЕ ОБАВИЈАЛЕ НЕКЕ ЖИЛЕ, успомена на месо! А после: алва од брашна и шербета, мера је била и облик давала ВЕЛИКА КАШИКА! Ама, гозба!

Зато сам ја после представе отишао у оближњи ресторанчић, у реону, и почастио се невиђено: кајзерица са белом кафом, баш права гастрономска фешта!

Око паркића на чијем је врху некако с почетка педесетих била постављена бензинска пумпа, била је свуда около мала ограда а до улица са све три стране био је тротоарчић од једно метар и по ширине, можда ужи. Ту смо се, по том асфалту, возили троколицама, напред један куглагер, позади два, ствар је добро функционисала.

бензинска пумпа данас, нисам знао као дете да пумпа може да једе, сада сам се уверио – ПОЈЕЛА ЈЕ комплетан паркић!

Ту је наш најмлађи брат Брана изводио своју представу, пошто је УМЕО ДА ХОДА НА РУКАМА. Био је мали, али набијен, један наш брат од тетке звао га је Јаре, и Брана је често неког ко није знао за ову његову вештину, посебно сељаке петком, прилично изненађивао и одушевљавао. Није баш уобичејана слика да неко пређе око ЦЕЛОГ ПАРКА НА РУКАМА. (Кад смо код ходања на рукама, асоцијација: наша мајка је од силног рада имала прилично дуге руке, а није била висока жена, пре је спадала у доста ниске. Сама је за себе говорила: ИЗДУЖИЛЕ МИ СЕ РУКЕ ОД РАДА, ДА ИДЕМ НА РУКАМА, БИЛА БИХ ВИСОКА!).

У поменутом парку понекад би гостовао рингишпил, чије гостовање су једва чекали Боба Маргер и Сава Бала, јер је ћерка власника рингишпила, звана Белчика, била њихова велика симпатија. Са рингишпила би одјекивале неке често чудне мелодије, од којих сам у запису о вашарима навео неке, као у запису о звучницима по Тешњару, да се подсетимо неких: Јабуке и трешње, па онда она која је почињала: ХОЋЕШ ЛИ МЕ НЕЋЕШ ЉУБИТ', затим Мона Лиза, и још неке.

Не идемо баш редом од куће до куће, нека буде уведен термин: писање на основу асоцијација, те тако долазимо до куће у којој је живео Бибе Срећковић, која се налазила одмах изнад Занатског дома, преко пута куће где су Павловићи. 

кућа у којој је до 1963, до одласка у Америку, живео Бибе Срећковић, лево Занатски дом, десно Шиљина кафана

Занимљиво је да је Бибе пре годину и по дана објавио књигу: ОД ТЕШЊАРА ДО ЧИКАГА, у којој има неких лепо испричаних делова који говоре о тој кући, о основној школи на Косанчића венцу и његовим доживљајима ту, има у њој много стварно вредних епизода. Ја за ту кућу везујем, а никако да проверим тај податак, како је у њој СВОЈЕВРЕМЕНО ОДСЕО, ВАЉДА, ПРЕНОЋИО НЕКИ НАШ ВЛАДАР, сад да ли краљ Милан или краљ Александар Обреновић, немам појма. Ту опет имам асоцијацију: одавно сам прочитао да је један наш владар у деветнаестом веку, дошао у посету граду чији градоначелник је више волео другу нашу владарску династију. Поента је у томе што је тај градоначелник морао У ИСТО ВРЕМЕ ДА ИСПОШТУЈЕ И ПРОТОКОЛ И СВОЈА ЛИЧНА ОСЕЋАЊА, те је поменутог високог госта поздравио на следећи, колико се сећам, начин: ДОБРО ДОШЛИ ВАШЕ КРАЉЕВСКО ВЕЛИЧАНСТВО, ПОЗДРАВЉАМ ВАС У ИМЕ ЦЕЛОГ НАШЕГ ГРАДА, А ПОЗДРАВИТЕ И ОЦА ВАМ ВАШЕГ И МАЈКУ ВАМ ВАШУ!

ТЕШЊАР И ТЕШЊАРЦИ СРЕДИНОМ ПРОШЛОГ ВЕКА, ИЗ ЛИЧНОГ УГЛА, 

четврти наставак

конак данас

Ево нас поново у конаку кнеза Јовице Милутиновића. Ту је дуго година живела породица Мила Јездића, његова жена Кристина и деца, старији Аца, кога смо звали Пувалица, негде рођен око 1940/41, и млађи Микеша. Испричали смо у једном од претходних постова једну анегдоту везану за коцкаре из конака и улазак Немаца у Ваљево 1941, сада ћемо испричати анегдоту коју смо касније чули, такође везану за коцкање код чувеног кафеџије Мила, време предратно.

Елем, прича каже, како је власт некако ушла у траг овим ноторним коцкарима, где се окретала повећа лова, те је смислила начин да их ухвати на делу. Тако су жандарми смислили да ће их најбоље, како се то данас каже, саватати, ако поставе мердевине на један од прозора са улице. Тако и ураде. У соби, међутим, каже даље наша сага, одвија се коцкарска борба, мало претерано говорећи, на живот и смрт: повећавају се улози у партији покера, све пршти од папирног  новца, гледају се играчи закрвављених очију у облацима дуванског дима, укратко комбинација Дивљег Запада и Чикага тридесетих година. Један од играча, за драматургију важно, окренут лицем према прозорима на улици, подиже за енормне суме. Једва га до краја испрати само један од играча и сав нестрпљив викну из све снаге да поменути хазардер већ једном покаже шта има кад тако будаласто, као никад до тада, повећава улоге.  – Чет'ри жандара, офира се тај хазардер. – Покажи да видимо, сумњичав је онај који је пратио. Хазардер показа карте, кад САМО ТРИ ЖАНДАРА.  – Маму ти јебем, блеферу, 'ДЕ ТИ ЈЕ ЧЕТВРТИ, гневно рикну онај који је једва испратио нашег хазардера. – Четврти жандар, да смо сви ми живи и здрави, резигнирано ће хазардер, УПРАВО УЛАЗИ КРОЗ ПРОЗОР!

Једно време, у вишим разредима основне у згради Гимназије, са нама је учио и поменути Аца. Седели смо у седмом разреду, на српском, код Војке Протић, заједно у клупи, а Аца ме је помно поучавао певању неких егзотичних песама. Да бих боље запамтио, он ми је у свеску исписивао тотално небулозне речи, које су из авиона личиле на нешто егзотично, шпанско, јужноамеричко: Оле мунавендела, оле мунавенда, дабисиниа пасеквента, дабисиниа намора (па ти сад види, мајчин сине, шта то значи!). Није баш да му нисам веровао, па он је свирао трубу, то смо чули ми који смо становали преко пута конака, за мене је ипак био ауторитет, само је незгодација што је он од мене тражио да понављам ту мелодију и те чаробне речи НА СРЕД СРПСКОГ, тако да нас је Војка мало – мало опомињала, сад мислим да нас је који пут и избацила. Шта ћеш – жртва за уметност!

Није прошло много од тих дана, а Аца је побегао у Италију и ми га од тада нисмо никада видели. (Пре тога, или некако у то време, други наш вршњак отишао је (побегао?) у Швајцарску, најмлађи од три брата Кандића из Граца, један кога смо звали Мачор, и њега никада више, ево има шездесет и више година, нисмо видели. Исто тако у то доба у Француску је побегао и остао до даншњег дана један кога смо познавали, звао се Баћке или Баћко, имао је две сестре од којих је једна била удата за Милету Павићевића, старијег Будлина, а друга је била лепша од Софије Лорен и Силване Мангано кад се скупе, по општем мишљењу нас клинаца).

Мали Париз данас (са другим именом), бела кућа, лево у приземљу некадашња радња Божића лимара 

Изнад конака, неколико кућа, била је чувена кафана Мали Париз. Нажалост, пошто смо били деца, не може нико из моје генерације да нешто много исприча о тој кафани. Кога занима нешто више, може да прочита у књизи Драгутина Бајића Ваљевске кафане. Ја се само сећам да је и наш отац одлазио често тамо, нису се ту читале књиге и водиле учене дискусије, него се шљемало, пушило до бесвести, певало, вероватно штипкале келнерице или друге посетитељке и слично. У наступу неке великодушности или ко зна чега, наш отац је, ретко, знао да се појави у нашој кући, удаљеној педесетак метара од поменутог локала, са пуним  платоом ћевапчића, што ће рећи да смо ми као породица само ИНЦИДЕНТНО имали нешто што би се могло назвати гозбом: у поменутом случају, као и у ситуацији кад Пеливану, који је у нашем дворишту имао радионицу, не успеју шампите или кремпите. Да смо били религиозни, дај боже да се ми деца не бисмо непрекидно молили да отац попије коју више у Паризу и да Пеливану што чешће не успеју колачи. Занимљиво: оно што се негде сматра неуспелим, код нас се сматрало више него пуним поготком, чудни су путеви господњи!

Е, у Малом Паризу, као што рекох, стално је било неке музике и не ретко се чула пијана песма. Мени је, међутим, у памћењу остала она која би се, не знам зашто, у мојим очима издвајала, не бих баш могао да кажем како сам до тог закључка дошао. То је песма о извесној ВЕРОНИКИ: О, Вероника, кад златно сунце зађе/ на тебе сећам се ја јер не знам ни лепше ни слађе/ (сад сам вероватно један део заборавио, па): Али неверне жене су све и Вероника другог пронађе/ ипак што се десило, било је весело код Вероникееее, певали су Миле звани Лисац (гитара) и Миле звани Мрчак, хармоника.

Кад бих следио поступак Радована Драшковића, чувеног хроничара Ваљева, ја бих ишао кућу по кућу, ако не кроз цео Тешњар, а оно по кућама из свога тешњарског окружења и набрајао породице, потомке, занимања и слично. Прво, ја нисам капацитет поменутог Драшковића, а друго, могло би то да се постигне проучавањем разне архивске и историјске грађе, што уопште није моја преокупација. Наиме, у таквом приступу не би било места за ЛИЧНЕ доживљаје и ЛИЧНЕ УТИСКЕ, а мени само такав начин одговара. Биће, дакле, код мене и неких података, без тога се не може, али само онолико колико ми дозвољавају да кажем целу причу из сопственог угла. Дакле, следећи Драшковића, могао бих да кажем како је изнад Малог Париза била лимарска радња Божића, али ја нешто више о томе не бих знао. 

кућа  где су живели Петровићи, међу њима Гајдаров, снимак ових дана

Зато је боље да идемо мојим методом: нешто изнад Божићеве радње била је кућа у којој су живели Петровићи, међу њима и легенда Ваљева Владета Гајдаров, надимак добио по томе што је веома личио на руског глумца са тим презименом. 

боем, песник, господин Влада Петровић Гајдаров (фотографија преузета са ФБ)

О Влади Гајдарову причало се пуно тога, најпознатија прича је била та да он кад год може и где год може ГОВОРИ У СТИХУ. Ја нисам имао прилику да га у оваквом издању чујем, али сам захвалан ономе ко је на једном ФБ порталу илустровао овај Владин манир: На крају баладе поздрав од Гајдар Владе. Причало се такође како је, кад оде по неку помаду и остави муштерију саму, тражио од исте да тапше рукама, како би био сигуран да дотична не може ништа узети. Имао је веома дубок глас, што би рекао М. Капор МЕШАВИНА ШМИРГЛ ПАПИРА И ГРМЉАВИНЕ. Имали смо само једном прилику да се сусретнемо лицему лице. Негде 1967, улази Влада на капијицу тениског терена на Пећини, изнад Здрављака. Ја сам се у том тренутку нашао на страни терена до капије, усред игре. Влада ми прилази и каже отприлике: Хоћеш ми дати тај рекет, нисам га држао у рукама ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА!

Влада је важио у граду за песника. Не знамо за неку његову збирку, али сам скоро, у Напреду од децембра 1953. наишао на једну његову љубавну песму у трубадурском духу.

ЖЕНУ КАДА ВОЛИМ

Тад' правим јој хаљину од праскозорја,

А појас јој стављам од шарене дуге,

За весеље песму птичијег хора,

Орлове и звери да јој буду друге.

Од сунца јој круну ставим на чело,

И звезде златне уткам јој у косу,

На ноге њене љупке, јутро бело

За умивање дајем јој мајску росу.

Појас ћу закопчати месецом рујним

Цвеће ћу расути, по путу куд гази,

А купаће се на изворима бујним,

Зрикавци ће свирати на свакој стази.

И огртач од Андромендине магле,

У постељи плавог неба ће да лежи

Све би се жене пред њом куд прође сагле

Јер, цео је свемир у њеној одежди.

(у потпису: Владета – Гајдаров М. Петровић)

Општепозната је његова изрека која се тиче Ваљева и Ваљеваца: Нит' лепше околине, нит' горе средине! Важио је за великог боема, ма шта то значило (пошто различити људи различито тумаче тај појам). Био је увек беспрекорно одевен и негован, ходао је некако самосвесно, самоуверено.

Тачно преко пута његове куће (где је живео по свему са породицом свога брата Милоша, ту је живела и њихова сестра), дакле, тачно наспрам његове куће, где су данас Пошарци, и воскарска радња са дугом традицијом, живели су пре данашњих воскара стари један хроми власник воскарске радње и његов син који је добро цртао. 

воскарска радња и пре Пошараца, данашњи изглед

Виђали смо тога воскаровог сина како пред радњом држи блок и оловком црта неке призоре из Тешњара.

у дворишту својевремено живела два брата шнајдера

Е, у то време, са њима у дворишту била су и два брата по занимању шнајдери. Са једним од њих, високим и маркантним средовечним човеком, имала је аферу једна станарка из нашег дворишта, звала се Данка, ликом је подсећала на међуратне холивудске глумице. Било како било, она се нешто разочарала у све то И СПРЕМИЛА НЕКИ ОТРОВ ДА ПОПИЈЕ. Несрећа је у томе што је она тај отров ставила на сто у ходнику, а ОНДА ЈЕ НАИШАО НАШ НАЈМЛАЂИ БРАТ БРАНА  и, шта зна дете од три године, нагнуо тај отров и прилично попио. Епилог свега је тај да је наш брат следећих неколико година имао веееелике проблеме приликом гутања и да га је неколико пута отац трчећи носио код дечјег лекара у ситуацијама кад му залогај оде где не треба. После неколико година све се стабилизовало, али ту врсту стрке и панике кад отац Брану прти и трчи до Ненадића у Дечји диспанзер мало ко од нас није трајно запамтио.

У доба о којем покушавамо да оставимо који лично обојен запис, Ваљево је било мало. Тако, знало се тачно кад се каже неко име, на кога се мисли. Тако, није било никакве забуне ко је ЂОКА ПРСКАЛИЦА, МИДЕ (СЕКУЛИЋ?) ТАКСИСТА, ВОЈА ФИЈАКЕРИСТА, ЂОКА БИЦИКЛИСТА...

Двојица од њих, колико знам, имали су везе са Тешњаром – Миде таксиста и Ђока бициклиста.  Миде је живео негде испод Васиљевића воскара, а Ђока бициклиста, иначе већ помињан у запису о Бранама на Колубари, имао је радњу за поправку бицикли на Кеју Првог устанка, између домаћинстава Ристића, на углу и Поповића на самом Кеју. 

иза замандаљених металних врата са прозорима (у првом плану) био некада Ђока бициклиста

Нема нешто посебно да се каже о Ђоки, осим онога што сам рекао у поменутом посту: све што му није требало од жица, рамова, зупчаника и сличног, Ђока је бацао у Колубару испред радње. Ми деца смо свуда по Колубари, између гвозденог и дрвеног моста код Швабе фризера, газили без проблема, али у подручју испред Ђокине радње ниси могао да закорачиш а да се не набодеш на нешто од поменутих Ђокиних вишкова.

Некако у том крају Тешњара, где је био Миде таксиста, живела је породица која је имала неколико деце, један дечко касније постао познат Стрелин возач, али је један некако средином педесетих као дечачић од тринаест – четрнаест година нагло умро. 

део Тешњара где су биле куће Мида таксисте, као и породице несрећног Сеџе, Уштаћева је била увучена, данашњи изглед

Знали смо га по надимку Сеџа, а његова мајка је у свакој ситуацији за смрт свога сина оптуживала браћу Марјановић, наше комшије, тврдећи да су они несрећног њеног Сеџу стално водили на купање у хладан Градац, те је тако зарадио неки облик тзв. галопирајуће туберкулозе, што се све трагично завршило. Друга једна смрт некога ко нам је био близак по годинама, односила се на једног од синова чувеног берберина Богдановића Уштаћа, такође из Тешњара. Наиме и његов син Љубиша изненада је умро, изгледа од исте болести као и Сеџа и тако смо се ми деца, полако, суочавали и са овом суровом чињеницом – о људској коначности, што нас није посебно збуњивало када су у питању старији људи, али смо тек на примерима својих такорећи вршњака ту животну лекцију за неколико нијанси трауматичније прихватали и покушали да савладамо. Али, како каже Андрић у једном запису у Екс Понту: Срећа је безбрижна и мисли напред само. Те смо тако и ми, некако у ходу, стављали ове трагичне истине у неки скривен кутак свести, а сензације свакодневног живота на улицама, на Грацу, по околним селима, у Петничкој пећини, чинили су да се овакви догађаји практично забораве пред чудима, изазовима и очекивањима од живота.

Постоје неки призори који су ми остали у свести, а везани су за Тешњар. Један од таквих је како сам једном приликом видео ОЦА И СИНА које су звали Јарцани, испред млечног ресторана, касније реона преко пута Занатског дома. 

млечни ресторан, па реон, данас

Највероватније старији Јарцан је том приликом носио мотку и уже за хватање паса луталица, а млађи му помагао. Тек касније, млађи Јарцан је ординирао по корзоу и певао неке своје песме, чије је речи само он разумео: Арминго, арминго, лимба, лимба ло...

Друга слика је како испред Друге здравствене станице једна хистерична жена прави велику галаму и том приликом подиже сукњу скоро преко главе, а неки људи покушавају да је смире. Пошто не знамо о чему се радило, око тог хистерисања и дизања хаљине, можемо поставити питање слично ономе када су неки дечаци у роману Прољећа Ивана Галеба видели неког одраслог човека како плаче и запитали се: ЗАШТО ЈЕ ПЛАКАО СЛИНКО (тако су га између себе назвали).

У кући одмах испод воскара кога смо спомињали налазила се једна стара кућа до улице, у коју се из дворишта пело на спрат спољним дрвеним степеницама. 

кућа на спрат данас, испод воскара, некада скромна, старинска, ту се у мојој глави одигравао део Вулфовог бесмртног романа

Занимљиво је да сам ја читајући пред крај педесетих чувени поетски роман Погледај дом свој, анђеле, Томаса Вулфа, знатан део радње везивао за ту кућу, за мене то је била кућа породице Гант. (Неко је једном изнео занимљиву идеју о томе где смо замишљали радњу појединих наших или светских прозних дела, ово је мој најминималнији допринос, можда ћу једном написати више о тој теми).

ЗАНАТИ И ЗАНАТЛИЈЕ У ТЕШЊАРУ И ПОЧЕТКУ ГРАЦА, СРЕДИНОМ ПРОШЛОГ ВЕКА

неки скуп ваљевских занатлије, међу њима и одређен број из Тешњара, да наведемо неке које смо препознали, фотос је негде крајем педесетих, почетком шездесетих година
претпоследњи ред лево, до непознате жене налази се Ђокић абаџија, Бинин отац, у другом реду, седе, лево трећи је Миливоје Михајловић, обућар, до њега воскар који је имао две много лепе ћерке (онај најкорпулентнији од свих); тачно изнад тог воскара је Марјан Јанковић из Граца, мислим да је имао вуновлачарску радњу; у доњем реду трећи здесна чучи чувени кувар Бориша Максимовић, до њега на лево је такође чувени посластичар Жика звани Колос; у  другом реду седи четврти здесна, човек са брчићима и црном косом је Никола Митровић, обућар, али и сјајан глумац; тачно изнад Николе стоји Коста Парезановић, сарач (човек са високим челом), до њега човек са шеширом, исте висине, стоји чувени Неша Стојаковић, у истом реду на лево, други од Неше, човек са качкетом је Мића звани Кекавац, обућар из Злокућана; изнад Кекавца је Видоје опанчар.
Као што сам већ на једном месту рекао: ово неће бити систематично, студиозно и у архивама и књигама проверено набрајање, ово ће бити евокација онога што је остало у мојој глави после ево скоро седамдесет година.

Дакле, рекао сам да ће се овај запис односити и на онај део који означавам као почетак Граца, па сходно томе треба очекивати да ћу рећи нешто о овој теми и о оним занатима и занатлијама који су се налазили  у делу око кантара са десне стране Колубаре, затим код Маргера, све до Нинка сарача, а Тешњар ће бити подробније обрађен све до негде Кинеза, тј Ковачевог хана, пошто ми део Тешњара изнад тога није био нешто посебно познат.

Пођимо од оног дела где су данас оне пољопривредне апотеке, одмах после паркинга, у близини паркића. Ту су биле бар две поткивачнице, у мом сећању остао један поткивач, који је имао две ћерке, једна се касније удала за Софронића, Сора, који је у то време важио за неког мангаша, како су се тада звали жестоки момци. Не знам тачно у чему се састојала његова „слава“, шта је он то радио да заслужи тај епитет, мангаша, али тако је било. Друга, млађа ћерка, мислим да се удала за Лазића, наставника фискултуре у ОШ Нада Пурић, иначе, ако се не варам, сина познатог солунца Живојина Лазића из Санковића код Мионице. Са млађом од две поткивачеве ћерке, тада девојчурком, наш отац се сликао негде за дочек нове 1954. или ’55. године у кафани Шумадија, у једној општој опуштеној атмосфери. За нас децу био је релативан догађај посматрање како њих неколико обара вола, пошто му, колико се сећам, завежу и предње и задње ноге, да би га, нормално, што лакше потковали. Коње, опет ако ме памћење не вара, нису обарали, него су им сваку ногу савили у колену , затим стругали вишак израслог нокта, па после поткивали, спретно откидајући онај вишак ексера са горње стране копита неким клештима.

Овамо, на другој страни, у улици која се тада звала по Драгојлу Дудићу, прва или друга на углу је била, чини ми се, казанџијска радња Драгише Секулића. Већ сам на једном другом месту написао како је његов син Мића за нас био појам за неговано, мажено и пажено дете, посебно због чињенице што је сваке године обавезно ишао на море, и одатле се враћао још светлије косе, а ми смо му, бар ја, у својој машти, додавали триста дивних доживљаја тамо: морске звезде, предивне шкољке, мирис чемпреса, мора, лековито испирање грла морском водом да га никада не заболе крајници, препланулост од сунца које је на мору због укупног амбијента некако у исто време и ово исто, али и неко лепше и милије сунце, резервисано само за оне који су, као наш друг Мића, те среће да му сваког лета на пуно дана оду у загрљај. Ах, наше удивљености, ах наше, па рецимо, зависти, ах наше муке што ми можда никада, али никада нећемо отворити врата тог сунчаног морског раја.

Нешто даље, према Колубари, све гледајући у кантар, било је још можда две неке радњице, али ја не могу тачно у сећањима да их лоцирам, међутим знам да је ту сваког радног дана у своју радњу ишао Јелисавчић, не сећам се тачно имена, у мојим сећањима мали човек, увек са шеширом, иначе отац наше школске другарице Данке, која се касније, наравно, удала за Радоја Лукића, пекара, обоје су ту скоро умрли у релативно кратком размаку, узгред, Данка је била мила девојчица, а Рајко је онај наш школски друг који је мене заразио (додуше на кратко) невероватним одушевљењем за моделарство у Аеро клубу, негде кад смо били у шестом или седмом основне. Не бих знао која је била Јелисавчићева професија, нећу да нагађам.

У том реду, сад ће бити јасније да се читалац оријентише, и тада је била ковачка радња Стојаковића, ми смо говорили Нешина, мада је ту било и других Стојаковића, касније најпознатији Бранко. Одатле се стално чула некаква лупа по гвожђу, износиле неке шипке, разгоревала ватра у самој радионици, мували се и ковали неки мајстори, калфе и шегрти, у диму и прашини, ударајући по гвожђу тешким чекићима, радници су били у неким комбинезонима, стално гарави у лицу и по рукама.

Сад пређимо на саму улицу, ту у почетку Граца, и  то од тадашњег Дома ученика у привреди, некада хотела Гођевац, а касније управне зграде Кожаре. Од неког времена у дворишту до Дома, радњу је, не знам одакле, преместио Пера Ђукановић, Шушка, а испред његове радионице у том дворишту живели су Тошићи, са некима од њих смо се дружили, тако да смо из прве руке могли да видимо шта се и како се ради у тој стругари. У следећој згради, кад се иде према Тешњару, имао је радњу један лимар, па онда долази нама деци много познатија велика зграда где су живели Танасковићи. Прво, да кажем како је ту један од њих имао абаџијску радњу, али занимљиво је то што се после рата знало и некако са поносом истицало предратно занимање многих од тадашњих, па и највиших, руководилаца (са многим порукама, скривеним, наравно: као, људи из народа, друго, мучили су се у животу, понижени, а сада, докле су стигли, веровањем у себе и марљивим радом, истрајношћу и сл.) Тако, за Александра Ранковића знали смо да је био абаџија и ја сам, не знам ни сам како, повезао да је популарни Лека као шегрт и калфа занат учио баш ту (а то је вероватно био Обреновац). За нас је ова абаџијска радња била значајна посебно због тога што је наш школски друг Аца Танасковић (сад кад размишљам, нема ко други) скупљао отпатке од оних грубих материјала и ми смо њих стављали у неке лименке, лименке на неке штапове, кратке, наливали гас у ту посуду и, шта: па то су нам биле бакље којима смо осветљавали силне (а вала и опасне) ходнике и ходничиће Горње Петничке пећине, где смо не мало пута изигравали, не знам сад кога, неке истраживаче, археологе, авантуристе, Неша Шоња, поменути Аца, Дача Бомфило, Боба Маргер, можда Сава Поповић Бала, ја се подразумевам. У наставку те куће, у приземљу, своју часовничарску радњу имао је Бркић, и сада долазимо до Маргерове кафане. Прво наилазимо на билијар салу, где сам запамтио Саву Романовића, Карапанџу, Мишулу (и Мишулину реченицу, која ми је дуго звонила по главици, кад се повела реч о некоме који је у браку већ неко време, а детета нема ни на видику: ИЗДРК'О МОЗАК, ПИЧКА МУ МАТЕРИНА, ПА САД ЗОВЕ МЕНЕ ДА МУ НАПРАВИМ ДЕТЕ!). Требало би, и то као неки литерарни експеримент, направити, сад није важно по обиму колико, дело у коме би аутор навео где, од кога и када је први пут у животу чуо неки израз, реч, било шта што му се урезало, што га је збунило, одушевило и слично. Такав један кандидат био би већ цитиран израз: ИЗДРК'О МОЗАК. Но, било је тога још, другим приликама и од ругих људи, кад већ идем до краја, треба да идем, па шта испадне. Дакле, други  израз био је када смо код старе железничке станице, ми дванаестогодишњаци, чули од две године старијег Банкарца: Она је ДУДЛАЛА КАРУ, у својим главицама претпостављали смо шта то значи, али многи од нас клинчића тада су први пут чули то тако формулисано. Већ сам на једном другом месту споменуо како је следећа ФОРМУЛАЦИЈА послужила као крунски доказ нечијег папучарства у браку: ЊОЈ МУЖ ПЕРЕ ГАЋЕ, рекао је неко кад је пролазила једна наша отмена суграђанка која је личила на Грету Гарбо. О овој теми довољно, идемо на занатлије и занатске радње, па, судећи по спомињању Маргерове кафане, и на услужне делатности, нисмо ми били у стању да направимо разлику између заната и услуге. Некако у склопу Маргерових зграда, била је мала обућарска радња, па затим неки празан плац, а на плацу једно време једна барака у којој је радио Видоје опанчар. 

До тог плаца се налазила кућа Трипковића, и данас је тамо, у дну дворишта била је можда казанџијска радња. Ми смо се дружили са најмлађим сином Трипковића, с тим што смо однекле закључили да је наш друг Воја дете из другог брака свога оца и да су му најстарији брат Чеда и средњи Милан (кога смо звали Милан Танце Гованце, наравно између себе), браћа по оцу, мислим да се њихов отац звао нешто као Светислав, Светољуб, Светомир, надимак Света, а Војина мајка Емилија. За мене посебно трауматично сећање на оно чиме су се они бавили јесте чињеница што сам једног дана отворио једну огроооомну стаклену посуду, балон,  испред радионице и хтео да помиришем оно што је у тој посуди било. Кажу људи да неке СЛИКЕ могу човеку остати за цео живот, у запису о вашарима написао сам да ми је ево већ преко седамдесет година негде могуће дочарати УКУС једне бомбоне коју сам ставио у уста на повратку са купања у Грацу,  а сад ево и ужас над ужасима од МИРИСА који ми је тада ударио и у нос и у плућа и у мозак. Кажу, такође, да неки такав трауматичан доживљај зна да битно поремети, за цео живот, функционисање неког чула, не могу да се закунем да ми тадашња моја радозналост није прилично оштетила чуло мириса доживотно. Мислим да се по народски та ужасна киселина звала созгајз, а можда сам ја погрешно запамтио.

Друго сећање на кућу Воје Буље је наше скакање на струготину у једној шупи на средини дворишта. Ту је било мно струготине и нама је било право задовољство кад са неке греде скочимо са ногама напред у ту шушку и тако десетине пута, то су трамболине или модерно трамполине (за нас трамбУлине, тада) нашег детињства. Нисмо ни претпостављали да се у тој струготини може налазити било шта осим тих нуспродуката обраде дрвета, међутим, једном приликом ја сам се на болан начин уверио да је ту могло да буде и нечег другог, а вала и болног и опасног. Наиме, једном сам скочио, срећом на ноге и осетио повелики бол у пети, наравно знао сам да сам се на нешто набо, кад сам повукао стопало, видео сам да ми се у пету забо ексер од минимум три сантиметра, који је вирио из једне даске. Али, што су деца и што ти је тадашње време: јесте да је било болно и непријатно, али ова главица се снашла к'о нико његов, другом ногом стала на даску из које је вирио тај душманин од ексера, повукла ногицу увис и та та та та – нема ексера у пети, бол, додуше наступа у пуној снази, али неколико окрета по земљи петом тамо овамо тамо овамо и ствар око овог инцидента је завршена. Родитељима се то НЕ ПРИЈАВЉУЈЕ, што се тиче могућих компликација, ја о томе тада нисам знао ништа, дакле, нисам ни лупао главу, али што каже народ бог чува будале и пијанице, у мом случају и необавештеног клинца: шта зна дете шта је тровање крви, тетанус и слично, нема знања, нема болести, идемо даље у нове глу..., пардон у нове подвиге!

До Трипковића била је кућа Богдановића, то је деда нашег друга Неше Шоње, деда Воја је имао неку радњу можда кројачку, а ту је радио, у њој или ту негде и Мића Црни, такође шнајдер. Ако нисам нешто побркао, сестра тог Миће замало да постане наша мајка, мада и ја знам бар толико да би она са нашим оцем дала неку другу комбинацију деце, тако да би, поштовани читаоци, да се то догодило, ви сада читали нешто друго. Но, срећом ПО ВАС, за мене није битно, отац се у животу везао за Јелицу Мицу Јовановић из Ковачица и, што би рекла деца, остало је историја, посебно за нас који смо резултат тог споја. (Упркос сперматозоидској великој иницијативи/ од њих билион што се зноје/ има изгледа ће тај потоп да преживи/ тек један једини Ноје./ А у том билиону минус један лутријаш/ генија тушта и тма/ барем по један херој,  сликар, научник, скијаш/ кад оно испадох – ЈА!/ Стид ме је што сам се тако угурао у барку/ на рачун бољих од себе/ за све нас било би боље да сам обмануо Парку/ и комплетирао амебе, ОЛДЕС ХАКСЛИ).

И још нешто, док смо на овом терену, цитат из књиге БИЛА БРАЈСОНА КРАТКА ИСТОРИЈА БЕЗМАЛО СВАЧЕГА. Знаш ли, поштована читатељко/ читаоче, следећи податак: Da se vaših dvoje roditelja nisu spojili baš tada kad jesu - moguće do sekunde, moguće i do nanosekunde - vas ovde ne bi bilo. A da se njihovi roditelji nisu spojili na precizan, blagovremeni način, opet vas ne bi bilo. I da njihovi roditelji nisu učinili slično, kao i njihovi roditelji pre njih, i tako dalje, očigledno i beskrajno, vas ovde ne bi bilo.

Ako se vratite unazad kroz vreme, ti dugovi predaka počnu da se gomilaju. Vratite se samo za osam generacija, negde u vreme kada su rođeni Čarls Darvin i Abraham Linkoln, i biće tu već više od 25 ljudi od čijeg blagovremenog snošaja zavisi vaše postojanje. Nastavite dalje, do vremena Šekspira i putnika sa Mejflauera i imaćete ništa manje od 16.384 pretka koji su revnosno razmenjivali genetski materijal na način koji će, na kraju i nekim čudom, za rezultat imati vas.

Pre dvadeset pokolenja, broj ljudi koji su se razmnožavali u vašu korist popeo se na 1.048.576. Pet generacija pre toga, vaše postojanje zavisilo je od ništa manje do 33.554.432 muškaraca i žena. Pre trideset generacija, ukupan broj vaših predaka - upamtite, to nisu braća od strica, tetke i drugi uzgredni rođaci, već samo roditelji i roditelji roditelja u liniji koja neumoljivo vodi do vas - veći je od milijarde (1.073.741.824, da budemo precizni). Ako se vratite unazad za šezdeset četiri generacije, u doba Rimljana, broj ljudi od čijeg zajedničkog truda zavisi vaše individualno postojanje raste na približno milion biliona, što je nekoliko hiljada puta više od ukupnog broja ljudi koji su ikada živeli.

Очево објашњење било је да су поменута госпођица и он шетали једном по Пећини, а она се јавила сваком другом мушкарцу, по оцу, па она познаје више од пола Ваљева, е, нећеш га, мајци, додавао је, откуд ја знам одакле потичу та и таква познанства, довиђења, адио, гуд бај. Те тако, на свету смо се после одређеног броја година појавили ми, а не неки потомци нашег Драгољуба и тамо неке сестре Миће Црног, али за причу посебно занимљиво, та жена је постала у другој комбинацији мајка нашег друга Звонка Ханзела, ето, да се није онолико јављала, не би било ни нас ни Звонка, што ти је живот!

Ово је био кратак излет у дубоку филозофију на плитким местима, или обрнуто, није битно, а сада назад што ближе Тешњару. Стижемо до кућа Дикана и Гођевца, Гођевац, трговац, Дикан можда неки шнајдер, идемо мало више до Васовића, опанчари, мислим да је један од њих отац Радице, касније професорке географије у Гимназији, е сад није ми у глави најјаснији распоред на том малом простору, пошто је од неког времена ту била и берберска радња Стаће Војиновића, где је ко ту тачно био, једноставно не знам, највероватније кад је опанчарска радња затворена, ту је почео да брије и шиша људе Стаћа.  До њих радионица за поправку вага, Милановићи (одатле једно трауматично сећање: крајем четрдесетих година, храна, а вероватно и још нешто, делили су се на тзв. тачкице. То су били неки купони, свака породица добијала је следовање према броју чланова и тако, углавном, никад ми неће бити јасно како су дете од шест или седам година слали са тим тачкицама у набавку, али посебан ужас је у томе што су мене једном прилико послали на почетку месеца вероватно СА СВИМ тачкицама за одређену намирницу за тај месец. У мојим сећањима две су локације где сам направио тада практично ненадокнадиву, непоправљиву глупост, једно је продавница Гођевац у Грацу, стотинак метара пре Унковића воденице, а друго место је ова радионица за производњу, продају и поправку вага, наиме код оба објекта био је испод излога неки праг на који може лепо да се седне и ја нисам могао да пропустим ту прилику, да одморим своје крхке ногице од стајања у подужем реду. Због та два истоветна места на којима може да се седи, у мојој глави те локације подједнаки су кандидати за позорницу где сам извео своју будалаштину: не знам колико су просторно заузимале те тзв. тачкице, али мени су послужиле ДА СЕДНЕМ НА ЊИХ, вероватно да ми не би онај камен био хладан. Ништа то не би било страшно да ја нисам устао и отишао у ред, АЛИ НИСАМ ПОНЕО те тачкице, кад сам после неког времена видео зло очима, кренуо сам да видим где су оне , наравно, није их било. Лепо, Бошко, не зна се ко је луђи, да ли ти што си изгубио то што вам следује да имате одређене намирнице за тај месец, или твоји родитељи који пошаљу у тако одговорну мисију некога ко још увек, како би деца тада рекла, зове говно бомбоном, или не зна још ни где је шупаљ, молим да се изабере израз који вам више одговара. )

После „вагаџија“ долазио је  локал у коме је радио отац Бине Ђокића, мислим да је био абаџија, одмах до њега тамо где је сада Милун пекар, била је вуновлачара, па тамо где је сад кафић Голос, ето нас већ у Тешњару, у оквиру куће Чеде Матића била је трговина, мислим да се то тада називало колонијална радња, можда смо ту куповали сличице фудбалера, пардон, чоколадице, танке као флис папир, са поменутим сличицама. Преко пута, у конаку кнеза Јовице Милутиновића, хајде мало да кренемо у цик-цак, наравно, сарачка радња Нинка Матића, са једним металним коњчићем истуреним тако да гледа на две улице, и Вука Караџића, сам почетак, и Лоле Рибара, како се тада звала главна тешњарска улица. (Кад би неко хтео некога да увреди, рекао би му да би могао да буде МАНЕКЕН код Нинка сарача, наравно алудирајући да поменути производи опрему за коње). Као што сам на неком другом месту написао, на спрату изнад Нинкове радње живео је чувени кафеџија Миле Јездић са својом женом Христином и синовима Ацом, кога смо звали Пувалица и млађим Микешом, нисам запамтио где је био Милов локал. У склопу те историјске зграде, конака кнеза Јовице Милутиновића, у улици Вука Караџића, била је воскарска радња једног дебелог човека, али све му је опроштено какве је две лепе ћерке имао. На спрату изнад воскара била је породица Милисављевић, чији је отац био пушкар, за нас ретко занимање, у тадашњем Тешњару вероватно јединствено. Ако се поново вратимо у улицу Лоле Рибара, на крају куће о којој је реч, налазила се грнчарска радња.

Хајдемо опет на  почетак улице Вука Караџића где се идући према мосту налазила  обућарска радња Миливоја Михајловића, а на самом улазу на мост, на Кеју Првог устанка, трукерска радња Грозде Ристић, касније на том месту, у монтажном објекту Албанци или Турци са Косова и Метохије, Реџеп, Далип и Јаум продавали грицкалице, вашарску и спортску занимацију: леблебије (ми деца хтели смо да будемо духовити па смо говорили лебЈЕБИЈЕ), семенке, ораснице, лизалице, алву, али и лимунаду, бозу, сладолед (у сезони).

Хајдемо сад опет на другу страну, преко пута конака Јовице Милутиновића, после куће Костића, Шангаја, мислим да је дуго времена био бојаџија, па у приземљу Рабасовића куће трговина. На самом углу,  у приземљу Луковића куће, у време нашег средњошколског школовања била је продавница мешовите робе, највише прехрамбене.

Сад од Луковића прелазимо  на другу страну, од неког времена у локал у оквиру куће Косте Ђорђевића дошао је са својом бојаџијском радњом Ст(ј)епан Плавшић, мислим из Пецке, са женом и четворо деце: Славољубом Звонцетом, Љиљаном, Рашом и најмлађим Зораном, до њих је било домаћинство Савића, Милана званог Џамбас, ту је у дворишту била нека врста народне кухиње, до улице кафана Мали Париз, до ње лимарска радња Божића, и мало даље једна шлосерска или такво нешто (чудно име газде, Драгојло?),  па онда радња прецизне механике (моја несуђена струка, мош'те мислити, без потцењивања тог часног заната, али прво нисам имао очи за то, а друго, тешко да би ме неколико сати држало место, са оним ситним справама и делићима на радном столу; наиме, ради се о томе да је наш отац смислио како не би било лоше да ја добијем у руке нешто опипљиво, неки занат, а не теорију у Гимназији, после које сам практично ништа, а факултет је нешто на дугом штапу, поготову за овакву сиротињу, те тако мене пријаве у школу прецизне механике у Кнежевцу крај Београда, али сам у исто време полагао пријемни у Гимназији, српски, математика, немачки, све четворке! Не знам шта је одлучило да ипак идем у Гимназију, у којој сам прошао како сам прошао, о томе у неким другим записима под радним насловом у мојој глави МРЖЊА ПРЕМА ГИМНАЗИЈИ ЗАБОРАВА НЕМА). Преко пута те радње, била је воскарска радња, нису у то време у њој радили Пошарци, они су дошли касније, него је био један други воскар, чији је син лепо цртао и то демонстрирао јавно, пред радњом (све ми се у сећању јавља да је један од њих двојице имао неки проблем са једном ногом). Између магацина трговинског предузећа из Ваљева (Колубара?) на углу Грбовићеве и поменутог воскара, мислим да је била ћурчијска радња оца нашег друга Среје Павића, који су имали кућу у улици Милована Глишића, одмах до Мила Стојнића. Не знам када су дошли они који праве у радионици коре, нити од када је мало даље од њих била фирмописачка радња Новаковића, нисам сигуран да су биле педесетих година. Када се прође кроз пролаз између те две радње улазимо у пространо двориште, које је за наш запис занимљиво због тога што је у њему своју столарску радионицу имао отац нашег друга Дула Петарића. На другој страни била је, одмах испод, идући према врху Тешњара, може се рећи ИСПРЕД куће Илије пекара вуновлачарска радња оца Лазића Цимера, после њега ту је била лимарска радња Тотића. То Тотића двориште простирало се до самог кеја, исто као и оно Илије Васића пекара, од улице Лоле Рибара па све до Кеја Првог устанка, само што је Васићево имање, куће и двориште, у потпуности припадало Васићима, док је на крају Тотићевоих зграда, у једној страћарици живео нама врло загонетни деда са чудним именом Јелесије. ( У роману На Дрини ћуприја помиње се неки старац Јелисије, једна од првих жртава на капији моста, ја сам због практично истоветног имена, овог нашег Јелесија увек везивао за тај лик, позајмио сам Андрићевом несрећнику лице, стас и одело овог нашег убогог суграђанина, кога сам имао прилике да видим неколико пута ту на самој обали Колубаре, на Кеју Првог устанка). Е, тај Јелесијев кућерак гледао је на празан плац где је био зид куће у којој су живели наши другови Лукићи, а тај празан плац био је величине мини кошаркашког игралишта, празан, напуштен и ја сам увек асоцирао на тај простор кад сам наилазио на сцене из Десничиног романа Прољећа Ивана Галеба, у којима је рађена и касније остављена сценографија за једну приредбу позоришне дружине коју је нека мука свратила у мало приморско место на неколико месеци.

Преко пута, на самом углу улице кнеза Јовице изгледа да је одмах после рата била продавница, трговина Јерменина Сетрага, а касније радионица пуна шипки, цеви, лима, не знам тачно како бих је назвао, можда металостругарска. Баџа шнајдер био је наспрам Занатског дома, у продужетку са те стране, тамо где је кућа Видаковића, у мом сећању је радионица Пере Мостарца, јорганџије, у оквиру куће Павловића, Кезуна, али ту негде је била и берберска радња, где је једно време радио наш отац, можда од пре рата па све до 1944. Преко пута, до куће у којој је одрастао Бибе Срећковић, дакле до ње, налазила се Шиљина кафана, занимљива мени због тога што су у њој недуго после рата боравили неки војници који су ме увек радо примали. Прескочио сам податак да је у кући пре Павловића своју бојаџијску радњу имао Видаковић (звао се Душан, отац, Шеке кошаркаша и зубара). Шека је имао некога у Америци и одатле је добијао пакете, мени је као комшијском детету неколико пута дао фантастичне жваке и, што је посебно значајно, тако укусне чоколаде да НИКАДА, али никада касније у животу ниједан укус чоколаде није одговарао тој Шекиној из Америке, некако се кад је сечемо крунила, не знам у чему је била тајна њеног непоновљивог укуса.

Пропустио сам да кажем како је између куће Илије Васића пекара и оне зграде Реона (у коме је једно време био млечни ресторан), било домаћинство Стефановића, чији је син Миле звани Бамбус био такође неки занатлија, никада нисам сазнао ког профила, можда електро струке, а касније ме је мрзело да се распитујем. А можда су Стефановићи били предратни власници каснијег реона, и ту им је била кафана, која им је после рата конфискована.

Мало изнад Шиљине кафане  била је опанчарска радња Драгутина Ђукића, а од неког времена ужарска радња Мишчевића.  У истом реду мало више налазио се локал Аце Анђелковића, Македонца, чокалије (ми смо мислили да се ова реч односи на производе, луше, бомбоне, лизалице и слично, међутим, читамо та реч чокалија има сасвим друго значење: Kada je sultan Karađorđu poslao mirovni dogovor s pečatom, u propratnom pismu mu je napisao da se Ičko pokazao kao "čok akčl", što znači "veoma pametan". U srpskoj tradiciji ova reč se izgovara kao "čokalija", a upotreba tog izraza ni malo nije pogrdna za Makedonce, već predstavlja kompliment ). Тридесетак метара изнад налазила се кројачка или абаџијска радња Петковића. Са те стране нешто даље била је и  електро радња Бранка Секулића, сина Мида таксисте, а изнад њега воскарска радња Васиљевића, оца Рајка и чувеног Мише Пижона, који је важио за, садашњим речником говорећи, жестоког момка, а Крца Ракић је, пишући о ваљевским лепотицама тог времена, оставио запис како је са Мишом у стану иза воскарске радње сад није битно или читао писмо тадашње водеће лепотице Г. Ђ. Миши, или помагао Миши да напише што узбудљивије писмо тој девојци. Изнад воскарске радње Васиљевића била је сарачка радња Косте Парезановића, али занимљива је чињеница што је у дворишту иза радње  била пумпа, ми из доњег дела Тешњара нисмо ту долазили по воду, ваљда у ситуацијама кад није било воде у цевима градског водовода, ми смо ишли у једно двориште испод кафане Шумадија, где је био, гле чуда, извор, а ја сам неке  призоре из староградских песама, које су се често певале у нашој кући, визуелно везивао понекад за тај извор (У ливади под јасеном ВОДА ИЗВИРЕ...). Кад је реч о води, некако је мистериозно изгледао и бунар у улици Милована Глишића, где су живели Лазићи, на углу тзв. Пијаног сокачета, на које се наставља улица Кнеза Јовице. У мојој представи то је била једна од ушушканих, срећних и кућа као некако ван нашег јадног времена и простора, због тог бунара, лепо озиданог, са зеленом, подшишаном травом свуда око њега, брезама, жалосном врбом, можда неким четинаром, предео као из неке бајке.

Наспрам  Васиљевића воскара налазио се мали пролаз ка дрвеном мосту који је водио према Гранду. У самом том пролазу, ако се не варам, било је неколико занатских радњи. На самом углу, из Тешњара, са леве стране, налазила се обућарска радња Николе Митровића. Никола је нама деци, у ствари мени посебно, био  занимљив по томе што је глумио, као аматер у Абрашевићу, сад нисам сигуран да некада није као гост учествовао у појединим представама професионалног Градског позоришта, које је деловало од 1951.до 1956. године у старом Дому културе, у Улици војводе Мишића, тамо где је својевремено била кафана Србија, власништво Тиосава Благојевића. Ја сам га, Николу, гледао у фуриозној (тада за мене) комедији Ревизор, где је са Јовишом Чубровићем био управо фасцинантан, у целом детињству, сећам се, нисам се више смејао него на тој представи, занимљиво је то што је можда карту или две нама деци за тај комад  донео Аца Миленковић, у то време учитељ лепог писања у ОШ Миша Дудић. Николу сам видео можда једном или два пута негде средином шездесетих, и то тамо где је кораџијска радња у Тешњару, испред продавнице свећа, како хода као сенка, ни пола некадашњег Николе, који је био и леп човек, наиме боловао је од рака у поодмаклој фази, недуго после тога Никола је умро.

Са те исте, леве, стране, била је, чини ми се, радња прецизне механике Боркана, који је често нама деци показивао како како нема хрскавицу на носу и да може да га заврне и од њега направи свашта, наглашавао је, да му је то последица бављења боксом. Преко пута Николе био је неки фризерски салон, а у оквиру те спратне куће живела је породица Бориса Прерадовића, молера, виђали смо Бориса са мердевинама и алатом, како иде на рад или са рада, увек са неком шалом, неком досетком упућеном пролазнику или другару са којим иде. Идући пролазом према мосту, са десне стране била је ташнерска радња, а до самог моста фризерски салон Миће Швабе и његове жене.

Преко пута сарачке радње Косте Парезановића налазила се кафана Кљештавица, а ту негде био је и локал Боће берберина, не могу тачно да одредим локацију, можда коју десетину метара од Косте, са исте стране, Боћа је био скоро стално пијан, мислим да га у некој од својих приповедака спомиње Славен Радовановић у Летопису тешњарском. (Када је објављена књига Ваљево град устаника 1967. године, изненада се у нашем дворишту у улици Лоле Рибара, код Чеде Матића, појавио полупијан Боћа берберин, са, чини ми се, једним божјим човеком, или је то тачно био Кепа Никићевић, и тада је Боћа  заплићући и фрфљајући изнео нашем оцу, берберину, такође, смушено и неповезано како је у тој књизи срамно прећутан, по Боћи, огроман допринос  који су берберски радници Ваљева дали за НАШУ СТВАР.)

На истој страни где и кафана Кљештавица мало даље, једно педесетак метара, налазила се берберска радња Боре Уштаћа, после, његовог сина Мише, о коме су, Миши, и његовој жени, шездесетих или седамдесетих година снимани тв прилози, пошто су важили за добре певаче, па се правио такав сценарио како њих двоје у исто време и певају у дуету и раде са муштеријама, што мислим да је био аранжман само за потребе емисије.

Некако преко пута Уштаћеве бербернице била је  радња Новака шустера, па до њега фирмописачка радња Адама Читаковића, која педесетих година није била активна, пошто Адам у то време није више био жив. Бора Вујић је имао један запис о Адамовом уметничком делу, у кафани Илија Бирчанин, Бирчанинова 28: Da kažemo i to da je na zidu ove kafane čuveni moler, farbar i firmopisac, Adam M. Čitaković, naslikao veliku figuru kneza Ilije Birčanina na jednom zidu, a na drugom zidu Boga vina Baha, kako sedi na vinskom buretu. Vremenom su ove dve slike uništene, zgrada je srušena i podignuta nova na sprat sa četiri lokala s ulice i iz avlije...

Ту негде, сад не могу тачно да одредим, али можда пре Новакове обућарске радње, била је и бојаџијска радња Нешића, Кинеза, оца касније познатих и цењених тројице браће, стручњака у својим областима али и добрих фудбалера, Драна, Бебе и најмлађег, чије име не знам, можда се звао Иван. Са тим најмлађим и са Бебом играо сам једно време, почетком шездесетих, фудбал у екипи која се звала Крушик, једно годину, годину и по дана, мислим да су у њој били Ћубе Богдановић, Шваба Кристић, Нине Марковић(?), један који је имао надимак Македонац, крило је играо један омањи трговац, мислим да му је име Дуле, углавном некада активни фудбалери, који су прошли спортски зенит, осим мене и евентуално Швабе, који смо почетком тих шездесетих били у првим годинама треће своје деценије.   

Можда још треба додати, кад је реч о занатлијама у Тешњару средином прошлог века (по мом сећању) Панића шустера негде педесетак метара од Ковачевог хана, са те стране. Мени је тај, Панићев, локал занимљив утолико што је испред њега  била нека сала која је боксерима служила за тренинге. Ту сам 1959. на наговор Дула Цимера и ја отишао да пробам срећу у том спорту, али сам после два – три тренинга одустао, сад није битно из којих разлога (опширније у запису ВА легенде: Стева Грачанин).

Е, сад, не знам у коју област спадају и неке активности типа кухиње које су имале мала Кица, онда једна звана Аница и већ поменута кухиња за абоненте код Милана Џамбаса, иза Малог Париза. Може ли се то сврстати у неки тип занатске радње, нисам паметан, али да се зна, то су претходнице данашњих услуга типа Код Белог, ресторана Кућа, код Ђурића у Грацу, Тодоровића, и сличних у којима се кува домаћа храна која се може носити кући.

О Ђоки бициклисти било је више речи у неком другом од ових записа, његова радионица за поправку бицикли била је на кеју Првог устанка, прва до локала Грозде трукерке, одмах у следећој згради, код Боре Поповића.

Пошто сам већ на неки начин проширио тему, може и следеће да упадне у овакав запис. Наиме, постојале су занатлије, а у наслову пише и занатлије, које су живеле у Тешњару, а радили су са друге стране Колубаре. Тога сам се сетио када сам дошао до Ковачевог хана и размишљајући ко би од занатлија ту могао да буде, сетио сам се Ранка сајџије, али ми је одмах пало на памет да он није имао ЛОКАЛ у самом Тешњару, међутим, у складу са насловом, он спада у занатлије тешњарске, те тако може да се нађе у овом тексту, иако му је радња била у улици кнеза Милоша.

 По истој основи ту би спадао и наш отац, берберин, који је радио једно време код Драгана званог Међед, чији је фризерски салон био на почетку улице Жикице Шпанца. Ако мало растегнемо појам Тешњара и почетка Граца, можемо рећи да је једно време наш отац радио у једном салону одмах испод Драгише казанџије, негде преко пута кафане Шумадија, јесте то са десне стране Колубаре, али је ипак нешто даље од Тешњара. После је наш отац обављао свој посао у локалу који и данас постоји, тада преко пута аутобуске станице, касније Дома омладине, а сада преко пута паркинга код општине у Карађорђевој улици. А ми смо, треба ли то наглашавати, били житељи Тешњара, најмање од 1941, отац, мајка и најстарији брат, онда ја 1943, па брат иза мене 1946, када смо се од куће код Илије пекара преселили код Раке Маргера, да бисмо 1947. прешли у двориште код Чеде Матића, где су рођени најмлађи, четврти брат и сестра као последње дете. Ту, код Чеде Матића, били смо ми деца како ко, али мајка је била све до своје смрти, 2014, дакле пуних 67 година (умрла у својо 94. години).

У овај тип занатлија спадао је и Илија пекар, у мом сећању не постоји податак како памтим његов локал у самом Тешњару, тј. до саме улице где су Васићи иначе живели. Занимљиво је да смо ми као подстанари живели управо у кући до улице, а да је Илијина радионица била ту говори нам посредно и један текст из августа 1946. у Напреду, у коме се наводи како поменути пекар држи воду за хлеб преко ноћи у неком кориту, коју користи за мешење хлеба. Шездесетих година сигурно Илијина пекара била је преко пута Гимназије, у Улици Вука Караџића, дакле и он је у то време спадао у занатлије које су живеле у Тешњару, а имале занатску радњу са леве стране Колубаре. (Негде 1965. или '66, 31. децембра мене су моји послали да донесем печено прасе из Илијине пекаре. Остао ми је у сећању његов монолог, не тако дуг, али упечатљив, како је, ничим неизазван, срочио ламент над краткоћом живота, нешто у стилу Боре Станковића и Миткетовог жала за младос'. Илија је тада имао неку годину преко шездесете, наравно у то време мени у раним двадесетим то су били Метузалеми, а Илија је пред пет-шест муштерија љутито, бесно, очајно тужио због тога што је живот прошао као тренутак, док се човек окрене, као сан, као сен; било је ту и псовки, и недефинисане љутње, и горчине у гласу, и вапаја, и очајања, но, мени је све то изгледало као нешто што нити има нити ће икада имати везе и са мојом људском судбином и удесом; посебно је било изненађујуће што се о тако крупној теми, из чиста мира, не у амбијенту не знам, неког салона или ученог разговора покреће питање пролазности и човековог удеса под сунцем, већ се монолог о краткоћи наших дана изводи између печених прасића на једном крају и оних који чекају да буду убачени у врелу пећ, уз присуство нас пет – шест муштерија који стојимо затечени у том уском и у сваком случају чудном простору за такву врсту тужбалица. Годину или две касније, спремајући наш романтизам, наишао сам, мислим на Чика Љубину мисао у некој књизи његових Писама, можда из Немачке: Нема човека који се није жалио на дужину времена и на краткоћу живота. Хорхе Манрике: Реците у лепотица/које свежа љупкост жива, / вазда дичи/ белина им и сјај лица/ када дође старост сива/ на шта личи. / Младалачка спретна рука,/ хитра нога, снажне кости,/ тела грађа,/ све постаје јад и мука/ кад се стигне до старости,/ злог предграђа).