ВАШАРИ У ВАЉЕВУ ПЕДЕСЕТИХ И ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА

ВАШАРИ У ВАЉЕВУ ПЕДЕСЕТИХ И ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА

Још је Чика Љуба био опчињен вашарима и, попут неког репортера, ондашњим средствима трудио се да у песми ШЕТЊА ЈЕДНОГ СТЕНОГРАФА ПО ВАШАРУ, дочара све оно што највише одликује једну овакву народску светковину.

Чудна врева, чудна  смеса

Комеша се тамо амо

Један прода, други купи

Трећи стоји блене само.

Затим има шала са пробањем одела, кад се муштерија жали да су му рукави мали, а продавац каже,:

Рукави су, велиш, кратки,
а већ нема мане друге;
рукави су, брајко, добри,
но су твоје руке дуге.
- Панталоне? Гледај чудо!
Три године да те служе;
а ако их ретко носиш,
трајаће ти и још дуже.
(...)
Ево чизама, ево обуће!
Боса вам чељад седе код куће.
(...)
Ходите вина црна и бела,
ево печења масна, дебела!
(...)
Ходи лимунаде
од ње уста сладе
(...)
Ходите амо, ево пазара!
Ево седала, ево самара!
(...)
Уставте се мало, људи,
прођите се брига,
уставте се да видите,
ево лепих књига.
(...)
Ено тамо она мала
с плавим корицама;
то је књига Доситеја
с малим песмицама.
Име тражиш, зар још не знаш?
Ниси распитиво?
Доситеј се на књигама
није потписиво.
(...)
Ево дувана, ево цигара!
Узмите само - не тражим пара.
(...)
Хајте, људи, тамо где се
онај зелен барјак вија:
видећете ви чудеса,
сад ће почет комедија,
видећете ви мајмуна
да ко човек свашта ради:
а човека видећете
да ко мајмун шале гради.
Има један јаки Херкул,
па буретом он се титра;
син му мали од године
на ужету веће игра.
(...)
Има псето што рачуна,
има медвед који баје;
има птица што говори,
има жена која лаје.
(...)
Ходи марама, платна, пешкира!
По вољи нека свако избира.
(...)
Шта велиш! То су убруси мали!
таква је мода то сваки хвали
(...)
Просвета, мода свуда се шири;
мали образи, мали пешкири.
(...)
Браћо моја, мало умукните,
гусле моје мало загудите:
да испевам једну песму малу,
разговорим дружину осталу.

Укратко: прави пример СТИХОВАНЕ РЕПОРТАЖЕ, сасвим је могуће да је инспирација могао да буде неки ваљевски вашар или више њих.

Вашари су, као и игранке, кола, окретне игре, посела, балови и слично, облик друштвеног живота, у конкретном случају са јаком   примесом трговања, уствари леп амалгам пучке забаве и трговине, куповине и продаје. Ето, хоћу и ја да будем учен, да ми се не пребацује како сам превасходно прост и приземан.

Било како било, два су вашара тих година, у средини прошлог века, била у самом граду: Илиндански и Миољдански (или Михољски). Нисам запамтио неку битнију разлику међу њима, ако не рачунамо да је у августу било лубеница, што није занемарљив податак када знамо да смо ми деца имали својих рачуница у вези са тим ВОЋЕМ, а запрепастили смо се кад смо деценију коју касније сазнали да смо ми уствари уживали у обичном ПОВРЋУ. Ето, шта ћеш, човек се учи док је жив (па опет блесав умре, омиљен додатак нашег оца).

Негде сам читао да су се до извесног времена вашари у прошлости одржавали И тамо у Грацу, или САМО тамо где је данас отприлике Инграп омни, где је дуго била ледина, на којој је у неко време, није важно за ову причу, када, направљена кожара Милан Китановић. Наравно памтим кожару из тог периода и сећам се да је и тада било довољно простора испред да би ту заиста могао да буде вашар, али  ја вашаре на том месту не памтим. (Једино сећање које би могло да упућује на то како је ту некада био вашар, јесте оно кад сам имао можда шест, највише седам година и када сам купио на некој тезги тамо где је сада она продавница тепиха и стаза или пре ње, кад се иде из Граца, кинеска робна кућа, дакле, кад сам ту купио неку бомбону, која је имала толико необичан укус, који касније НИКАДА И НИГДЕ нисам осетио. Уз велик напор, понекад могу да дочарам још увек тај чудан, јединствен укус).

Оба поменута вашара, колико се сећам, била су на простору где је сада пумпа на улазу у Тешњар, па све до улаза на садашњу зелену пијацу, дакле где су углавном паркинг и парк, с тим да су се неке активности одигравале и са леве стране Колубаре, код другог кантара, али уз сам  кеј: ту су биле многе сталне радњице са разноврсном  робом, испред којих се увече, у време вашара, и шетало. Ту где је сада сама зелена пијаца био је ограђен простор са везовима за стоку, дакле, била је сточна пијаца са много лепих стабала дуда, што је за тадашњу сиротињу податак од необичне важности: у време кад није био пазарни дан, посебно сточни, у доба дудова то је био наш ВОЋНИ ШВЕДСКИ СТО. Јес да се требало попети до слатких плодова, али, како каже ваљда Доситеј у једном наравоученију, пас је одличан пример за упорност: колико се он труди око коске док не дође ДО УКУСНЕ И НЕЗАМЕЊЉИВЕ СРЖИ. Тако исто и ми: мало се помучиш, ако је стабло такво да је прва грана повисоко, ту су тзв. лоповске мердевине, и бог да те види. Ако су дудови бели, само си лепљив, а ако су црни, тј. плави, изгледаш око уста и по језику као да си попио литар и по мастила.

Ту где је сада паркинг, био је кантар, огромна лепа зидана зграда, да не би морао да се описује, ту је Уметнички студио Трнавац, који је уствари један од два кантара, други је био на месту садашњег Дома културе. 

На простору око кантара није било никаквих вашарских садржаја, ако се не рачуна евентуална продаја жита, сена, дрва, а стока је продавана тамо где је сада зелени пијац, ту су, поред кантара, дакле, била воловска и коњска кола, ваљда се каже испрегнута, стока је стајала или лежала, преживала сено, коњи су вероватно нешто зобали.  Ми деца, какви смо сакалудасти били, често смо и туда долазили до вашара, а заиста је постојала опасност да те неко говече убоде, ритне, да те коњ удари или уједе. Но ми смо најкраћим путем хитали до тезги са џиџа биџама, до лицидерских срца и осталих производа које су правили воскари, до кола са лубеницама и, наравно до важнијих вашарских атракција као што су набацивања колута на грлиће флаша (популарно рекламирано: КО НАБИЈЕ ТАЈ ДОБИЈЕ), до шећерне вуне, до продавница клакера, до бициклица које су се возиле у круг и, наравно, до циркуса.

Тезге са ситнуријом, бижутеријом и сличним производима, ђинђувама, минђушама, наруквицама, брошевима, ланчићима, шналама, чешљевима углавном су биле поређане дуж насипа на самој обали Колубаре, тамо где је и данас онај дрворед липа, од великог моста до моста за пијац. 

е, ту су тих давних година биле поменуте тезге
Ту смо крали те ситнице по следећем принципу, најчешће: двојица најмање направе испред тезге као мали зидић од својих дечјих тела, али оставе могућност да се поред тела провуче рука неког од нас који смо у другом реду. Кад се НАГНУ, као да питају за нешто на делу тезге који је ближе продавцу, онда се практично те ђинђуве и остало УОПШТЕ НЕ ВИДЕ од њиховог тела овде ближе нама, на супротном крају од продавца, и онда на сцену ступамо ми из другог ешалона: хитро провлачимо руку поред тела дечака испред нас, узимамо две-три ситнице и продужавамо. Колико се сећам, никада нико из мог друштва није био ухваћен. Немам појма шта смо радили са тим ситницама, као да је сам чин крађе био важан, а остало није уопште било битно. Кад бих хтео да се правим учен, могао бих да слажем како ми је ово искуство помогло да схватим право значење стиха Бранка Миљковића: Лажно је сунце, ИСТИНИТА ЈЕ ЊЕГОВА ПУТАЊА.

Продавци поменутих ситница нису имали НОЖ као обавезан реквизит при продаји, па је зато евентуално хватање нас деце на делу, у крађи, бар у нашим главицама, било мање ризично, нисмо ми тада ни помишљали да би и неко од тих продаваца могао да има у џепу ВЕДЕМЕСТЕР, како смо говорили, па би било свашта. Али, која врста храбрости и лудости је била потребна да ти крадеш лубеницу пред очима човека који У РУЦИ ДРЖИ НОЖ СА СЕЧИВОМ ОД БРАТ БРАТУ ТРИДЕСЕТ ЦЕНТИМЕТАРА. Нашла се рима за МЛАДОСТ – ЛУДОСТ, али под хитно треба наћи риму и за будалаштину коју праве деца (Гундулић, Осман: О младости ташта и плаха/ која срнеш с неразбора/ без бојазни и без страха/ гди погуба тва се отвора/ смиона си и слободна/ зашто не имаш мисли у себи/ трудна дила тим су угодна/ и најтежа лака теби; срнеш: срљаш; с неразбора: због неразумности; погуба: страдање; тва: твоја; отвора: отвара; зашто не имаш: зато што немаш; трудна: тешка). Е, сад рекао сам ПРЕД ОЧИМА, али и овде је било неке тактике, неке камуфлаже: и овде је био сличан принцип – неко је морао да буде у првом плану, до кола, а они из другог плана узимају лубеницу у погодном тренутку, ако у магновењу видиш да ћеш бити откривен, не окрећеш се и не одлазиш са лубеницом, држећи је двема опруженим рукама на стомаку, већ као гледаш да ли је зрела, зато си је тобож узео у руке. Што се тиче самог проверавања зрелости, постојало је неколико теорија. Те стискаш, па ако... немам појма шта ако, пошто ми деца, поготово ја, нисмо имали снаге да стиснемо ни дечји балон, а камоли лубеницу; други систем је као загледаш у петељку, па ако видиш ово, онда је..., све у свему, та могућност да се узме лубеница у руке, а да то одмах НЕ МОРА да значи како хоћеш да је украдеш, већ, забога, да провериш колико је зрела, дозвољавала је да се та лубеница више из руку не даје, а при том, наравно, да се и не плати. Не могу да кажем, било је случајева да је неко дете било ухваћено у покушају крађе, али не сећам се да је икада радио НОЖ, па нека неко, озбиљно мислим, каже како наши сељаци нису душевни.

Поменуо сам бицикле у круг, то је једна платформа са неколико стаза, најмањи бицикл иде стазом која је најближа осовини, мало већа бицикла је у средини круга, а највећа иде по спољашњем кругу. Некада је било и четири бицикле. У време, а то сада звучи невероватно, када у граду није било више од неколико дечјих бицикли, за многе од нас ово је била прилика да и ми осетимо како је то возити ово превозно средство, с тим што је све било лакше, пошто је свака бициклица, као што рекох била повезана једним великим гвозденим луком са осовином на тој кружној платформи. Хоћу рећи, ниси могао да паднеш. (ДАЈ МИ ЈЕДАН КРУГ, то је израз из тог периода када си молио неког познатог или непознатог дечака да ти да да окренеш бар један круг његовом бициклом. Тај израз – молба био је окосница, досетка, да Лале Андрић, који је учио  ваљевску гимназију почетком шездесетих, од тога направи лепу дечју песму, из које доносимо неколико стихова:

Море има барку,
једро и катарку.
Море, море, буди друг
дај ми барку један круг!
Тако ми се база
широм морских стаза…

Ласта има крила,
лети све до Нила.
Ласто, ласто, буди друг
дај ми крила један круг!
Да обиђем луг,
да одем на југ…)

Заборавио сам, у набрајању вашарских садржаја, да наведем и ЗИД СМРТИ. 

Сам назив говори довољно: моторџија креће са дна огромног бурета, каце, која је на дну много ужа, а идући према врху све шира и шира, и по неким физичким законима, по принципу да ли центрифугалних или центрипеталних сила, није битно, као и по принципу инерције, одржава мотор и возача да не падну. Дођу, тако до врха, а после се полако спусте, уз вриску, цику, скретање погледа, стављања руку преко очију осетљивијих гледалаца, читај: жена.

Нисам најсигурнији, али мислим да су снагатори углавном имали своју неку мању бину, нису били, дакле, везани за циркус. Познат је био, ако се добро сећам, ЈУНАК ИЗ ЛИКЕ, појам за снагатора. Он је напр. савијао неку челичну шипку преко груди, као што је рукама, шакама савијао неко гвожђе, био је до паса обнажен, кршан, прави тип Личанина, Крајишника, о којима смо деценијама касније прочитали један много подругљив трактат из уста чини ми се ујака приповедача у прози ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ Милована Данојлића, углавном био је као они Крајишници из наших читанки, креација Ђорђа Андрејевића Куна.
Незаобилазне су биле шатре, мање или веће, у којима су главна атракција биле певачице, једна или више њих, са главним адутима, како се неко касније духовито изразио ДУГЕ НОГЕ ЗА ПЕВАЊЕ. Репертоар је био, бар средином шездесетих и касније, оно што се зове сокачарски, а касније Ибарска магистрала, песме типа: Нож,  нож у канију, чеп, чеп у славину, јој мала рогози, седи па вози или: Турам гурам, па неће да уђе, моја нога у ципеле туђе, ај мора ући макар плакајући, даворике дајке...  Ја сам слатка сукњица ми кратка, сви ми кажу да сам ТРОФРТАЉКА...и сличне:

незаобилазна шатра

Мечке су биле такође део вашарске понуде, мада је мечкара било и у другим терминима, у нашим ушима дуго је касније, често и ноћу, одзвањало мумлање мечке, којој је гвоздена алка била провучена кроз нос, а све је било повезано краћим ланцем и дугом мотком за коју је Цига дресер, држао и говорио: Игра мечка Божана и још неке речи, а посебно занимљиво је било кад је тражио од мечке да покаже како се млада спрема за вашар, на шта се медвед двема шапама машао за оно место на глави где код људи долазе образи. Често су родитељи, грдећи децу, узимали медведа и играње његово или неко друго приказивање радњи као прекор за непослушну или лењу децу, почињући тираду речима: Па човек мечку научи да игра и да леже као да ће да спава, а ти... па сад глупост или одбијање детета да нешто научи, послуша, уради.

Мечкар, али у друго годишње доба

Било је на вашарима читавих редова тезги са углавном одећом, било је и обуће, судова, алата, оруђа, посебно секира, коса, брусева, плетених корпи, троножаца, простог намештаја, шатри са печењем, поменутих воскарских производа, посебно су била занимљива лицидерска срца. То ЛИЦИТАРСКО срце, како га је назвао Киш, послужило је њему да говори о погубности и глупости национализма, што за ову нашу тему тренутно и није битно, само ми тада нисмо имали појма да се тај мањи или већи колач у облику срца са огледалцетом у средини, обојен и ишаран, може употребити за било шта друго осим за парадирање или, у крајњој линији, за јело, пошто је направљен од неке слатке житне смесе. Један од обавезних садржаја био је рушење неких лименки у облику купе, у основи је напр. пет таквих посуда, у следећем реду, изнад, четири, затим три и на врху једна, за неке ситне паре добију се узмимо три лоптице, мало чвршће и њима се гађа та гомила, ко обори са те даске СВЕ купице, добије као неку наградицу, која не вреди пет пара, али је многи поносан стрелац и ту јаду од признања носио у руци не би ли сви видели с ким имају посла. Тако су радили и они који су под суседним шатрама гађали ваздушном пушком неке мете, које се појављују на тренутак, и кад погодиш, нешто се откачи и отвори, појави се лабуд или нешто такво, знак да си успешно обавио посао, да имаш око соколово и поуздану десницу. Такође, доносило је бар неко интерно признање мини такмичење у томе ко има јачи ударац, што се проверавало на једној кожној крушки, која у крајњој линији помогне да скала избаци резултат: неки су достизали до самог стуба, врха, и показао би се још који степен само да подеоци нису били лимитирани, толика је силина излазила из понеке очврсле и огрубеле руке. 
Између два реда тезги, негде од почетка садашњег парка, па до улаза на пијацу, у сваком случају до прве веће препреке као што је циркуска шатра, у близини улаза на данашњу зелену пијацу, пред вече би се направио као неки корзо. У њему су учествовали углавном житељи околних села, момци и девојке, то им је била још једна прилика за упознавање, тзв. ашиковање, удварање, договарање, уговарање, док су одрасли све то посматрали са стране. Причало се како се момци и девојке или комплет пресвлаче, али сигурно преобувају на прилазима граду. Једно одело и обућа док се долази на вашар, а друго, ново за сам вашар, да се момак или девојка покажу у пуном сјају. Тада се дотерују и фризуре, шминка, било је обавезно руменило на образима. Нисам ја сад неки социолог или психолог, али увек се ценила свежина, здравље, а симбол тога било је поменуто руменило које избија из образа, ко ће баш да проверава да ли је природно или мало помогнуто, што би рекао Д. Радовић за неку другу ситуацију: Може право, може косо, ВАЖНО ЈЕ ДА ВРШИ ПОСО!

Детаљ са вашара

Већ сам у запису ЈОХИМБИН, ЧУДО НЕВИЂЕНО описао домишљања и безобразлуке којима су се служили сеоски момци не би ли код девојака угледали бар делић онога о чему мушкићи размишљају да не кажем непрестано, или о чему снивају, како се сад популарно каже, У ВЛАЖНИМ СНОВИМА. На евентуално очекивање  да укратко препричам шта сам о томе у поменутом запису написао, могу да одговорим онако како је Брана Петровић рекао Бећковићу у једној рубрици у Јежу, средином шездесетих: (Матија: Говори, нација је уши начуљила!),  Брана: ЈУЧЕ САМ ГОВОРИО, ГДЕ ЈЕ ЈУЧЕ БИЛА!

Још један садржај био је чест на вашарима: нека атракција која представља или девојку – рибу, сирену, или девојку са брадом, или нешто слично, али све је то ипак било провидно и тужно, бар ја нисам могао да гледам ништа од тога а да немам мучнину у стомаку. Занимљивија су била КРИВА ОГЛЕДАЛА, једна просторија где се иде у круг, по чијим су монтажним зидовима окачена огледала која извитоперују слику, ту је било доста здравог смеха посебно на свој сопствени рачун, пошто смо изгледали као карикатуре, врат тридесет центиметара, глава пола метра у ширину, у неком огледалу изгледамо као спирале, увијамо се као кишне глисте, негде опет тутушкасто и то ми који смо тада имали двадесет пет кила заједно са креветом, како се за нас мршаве тада међу децом говорило.

Ту су били и рингишпили. Понекад су на вашару била и два или три рингишпила, један обавезно за децу. Они су били, ти за одрасле, извор могућих узбуђења, које се очекивало при свакој тури. Наиме, никад се није знало да ли је том приликом сео и неки тип који ће да нам демонстрира колико може да баци у ваздух корпу, најчешће са девојком у седишту испред. Све почиње тако што се полаганим замасима једна корпа обмотава око друге, док се не обмота скоро целом дужином ланца који држи седиште. Е, тада почиње оно главно: настаје размотавање, које доводи до тога да код последњег одвртаја, кад су ланци већ скоро размотани, онај иза, момак, хитне девојку далеко у простор ИЗВАН путање куда се окрећу они које нико није ЗАБАЦИВАО, како се цео тај ритуал називао. Некада су, богме, те вратоломије стварно изгледале опасне и прилично смеле, било је увек неких мајстора који су ту своју вештину демонстрирали са много самозаљубљености и самозадовољства, силазили су са својих седишта као да су извели ко зна какав подвиг. (Има поменути Брана Петровић песму РИНГИШПИЛ у којој каже:

ПОЗОР ЉУДИ

Гле

У ваздух се спрема жена

Боже има ли те покажи се сад

Учини да безуспешно буде

Навлачење хаљине на колена

(...)

Неко узлеће сам неко има своју грлицу

Неко звездари љубавно писмо неко сећање

Неко се не вози јер му се не вози

Неко се не вози јер кости мир му ишту

Неко се не вози јер нема пара

Неко пак више воли слаткише

Тек:

Родитељи младунчад погубише

Жене мужеве

Љуштуре пужеве

Дан сунце месец клупе у парку

Поп мантију

Милиционер анархију

Врата  изгубише кваку

Још данас још данас још данас/ Ко се врти не боји се смрти!)

Посебна врста вртешке, да употребимо нашу реч, била је она са коњићима, наравно за децу. Родитељи би стајали са стране и када дете кружећи прође поред њих, настане махање, поздрављање, као да се нису видели ко зна откада.
Једва дођосмо до највеће вашарске атракције: циркуса. Циркуси су били некада скромнији, некада баш са лепом понудом, која је укључивала понеку дивљу животињу, дресиране коње, кучиће, трапез је био обавезан, кловнови такође, узгред, мени необично занимљиви, вежбачи вежбачице на жици и трапезу... Е, те вежбачице су, бар за мене, биле чудо од лепоте, грађене као грчке скулптуре, складне, све до једне праве лепотице. Има Андрић, међу приповеткама за децу и о деци, једну која има наслов ЦИРКУС, у којој описује дечачку опчињеност циркусом као таквим, са андрићевским детаљима, развијеном психологијом, разбуђеном дечјом маштом, бекством у један свет новатарија и чуда из кога је буђење тим теже што је занос био већи, а био је. И што потегох Андрића? Па да се види разлика између мене и њега: његова уметничка машта, познавање психологије, избор речи и израза  направили су ремек дело, а ја – никако даље од складног тела и добрих ногу акробаткиња, бог ме убио приземног и простог! (Лепо је рекао Бећковић, али ја никако да га послушам, већ се бавим тривијалијама: Зашто писци не пишу само ремек дела, пошто се она највише цене!). Увек би се уз циркузанте појавио и неко нама познат, из града, у улогама које су биле типа припремања или растурања шатри, ношења реквизита учесницима појединих тачака, чистача, а некада и објеката над којима ће се показати нека вештина. Тако смо једном, али годинама после периода о коме говоримо, видели млађег сина Панте Пантића како га брије СЛОН.  Занимљива је била често и сама најава, анимирање гледалаца: на некој истакнутој платформи изнад улаза, појавили би се напр. кловн, једна акробаткиња, нека мања животиња, можда куче, и кад се заврши та мала анимација, пред сам улазак, почетак једне од две представе, чуо би се текст, један сам запамтио донекле: АЈ АЈ АЈ АЈ ОВО ЈЕ БИО САМО МАЛИ ПОЗИВ, МАЛИ ЗНАК ДА ЦИРКУС АДРИЈА ПОЧИЊЕ СВОЈУ ВЕЧЕРЊУ ПРЕДСТАВУ. ОВДЕ ЋЕТЕ ВИДЕТИ МНОГЕ ЖОНГЛЕРЕ, БАЛАНСЕРЕ, ДРЕСЕРЕ, ЕКВИЛИБРИСТЕ, КЛОВНОВЕ...

Са звучника, претежно са оних на рингишпилима одјекивала је музика, један микс народњака, шлагера, музике са Сан Рема, Опатије, нешто ми се помешало са музиком коју сам слушао изван вашара, у пролеће, у лето, између та два вашара, када су рингишпили долазили сами; неколико пута су одседали у паркићу који је био тачно тамо где је сада зграда бензинске пумпе на простору између Тешњара и Граца. Са тог звучника чуле су се ЈАБУКЕ И ТРЕШЊЕ, и још неке, наравно, али у мом слуху се мува једна са речима које практично немају неки смисао: ЋИ БАБА ЋИ БАБА ЋИ БАБА СНИВАШ СЛАТКЕ ОЧИ МОЈЕ/ ЋИ БАБА ЋИ БАБА ЋИ БАБА СНИВАШ СЛАТКЕ ОЧИ ТЕ (е, свашта ти човек држи у глави!).  Та ноћ Мулен Руж и та песма среће/ сећаће увек нас на вече љубави/ тад смо сели за мали сто/ и слушали смо песму ту/ о како дивно беше тада ту/ кад срца зборила су два...Мора да је било народњака, Крњевца (Лепо ти је бити чобаница, Под прозором цветала ми лала), Цуна Гојковића (Ај Халиско, Халиско, Халиско), композиција Драгише Недовића (Кад си била мала Маре), Радојке и Тина, Наде Мамуле (Кад ја пођох на Бембашу, Трепетљика трепетљала, Мујо кује коња по мјесецу), Војвођана, Исмета Крцића, Душана Јакшића (Једну малу причу испричаћу вама/ то је прича коју познајете сви/ свако зна за јаде љубав што их ствара/ али моја прича тежа је од свих/ Мариника њој је име, Мариника, Мариника...), Ксеније Цицварић (Сејдефу мајка буђаше, Ој весела веселице, Шетала сам горе-доле низ шарену башту), пред крај педесетих  Ђорђа Марјановића (Звиждук у осам, Ћао, Ћао, бамбина) и Рока Гранате (Марина, Марина Марина, зар не знаш да волим те ја...), народних кола...

На једном вашару, али сад већ средином шездесетих, следећа песма је пуштана и до 100!!! пута дневно, досадила и богу и народу, почињала: САМО ПРИЧА ДА ЈЕ МОЈА И ДА ВОЛИ САМО МЕНЕ/ А ЗА ДРУГИМ ПОГЛЕД БАЦА ДОК ЗА ТРЕЋИМ СРЦЕ ВЕНЕ, па онда хоће и он да јој се освети, али свугде наиђе, као на WC-у: ЗАУЗЕТО. При једном таквом несуспешном сусрету, овај који тражи утеху, каже отприлике једној: ДА ЛИ МОГУ ДА ВАМ БАЦИМ СВОЈЕ РУКЕ ОКО ВРАТА, а она подразумевано ваљда покаже прстен, док наш страдалник скрушено: ИЗВИНИТЕ, КО БИ РЕКО / ТАКО МЛАДА ПА УДАТА.  На крају, паћеник подвија реп и резигнирано пева: НИШТА ДРУГО НЕ ОСТАЈЕ НЕГО ПРВОЈ ДА СЕ ВРАТИМ/ ЈЕР ШТА МОГУ КАД ЈЕ ВОЛИМ НЕКА ПАТИМ!

после вашара копљем у трње

репортажа младог Зорана Јоксимовића, Напред, 1956.